Wednesday, January 30, 2008
Na temu iz Bokačovog Decamerona
Koristan sajt
Na adresi http://www.ubu.com/film/ možete pogeldati eksperimentalne filmove različitih autora, kao i video zapise umetnika koji se ne bave filmom.
Među njima su Dziga Vertov, Fernand Leger, John Cage, Maya Deren, Man Ray, Hans Richter, Francis Bacon i drugi.
Među njima su Dziga Vertov, Fernand Leger, John Cage, Maya Deren, Man Ray, Hans Richter, Francis Bacon i drugi.
INLAND EMPIRE
INLAND EMPIRE (2006), režija Dejvid Linč (David Lynch)
Preporuka svakome ko nije gledao film da to obavezno učini.
Ovde su dva trailer-a da vas zainteresuju.
ANALIZA FILMA "TAKSISTA" MARTINA SKORSEZEA
ŽANR – psihološka i socijalna drama
Tema filma je odnos pojedinca i društva u licemernom i izopačenom društvenom sistemu Amerike. Čitav film postavljen je iz vizure glavnog junaka. To nas dovodi do toga da tokom čitovog filma navijamo za njega i saosećamo sa njim iako su njegove karakterne osobine u suštini negativne. Film govori o povratnicima iz Vijetnama, otuđenju ljudi, društvenoj slici Nju Jorka, političkom licemerju i lažnim obećenjima, ali se takođe provlači i tema rasizma, mada dosta podvučeno pod glavnu radnju. Glavni akter je bivši marinac. On pati od “vijetnamskog sinndroma”. Nakon povratka iz rata on pati od nesanice, ali i od nemogućnosti snalaženja u gradu kao što je Nju Jork. Preko dana grad je preokupiran političkim kampanjama, a noću na ulice “izmili” sav gradski šljam – prostitutke, pijanci, narkomani itd. On pokušava da se uklopi u društvo na pošten način, vozeći taxi, ali ne uspeva u tome. Otuđen je od društva i usamljen. Ne može da nađe svoje mesto pod Suncem i o tome piše u svom dnevniku. Obrazovanje mu je, kako sam kaže, “tu i tamo”. Ne razume se u politiku, muziku, film, kao ni u bilo koju drugu oblast života. Odvodi devojku koja mu se sviđa u bioskop na projekciju porno filma, apsolutno ne shvatajući da je to za svakog normalnog čoveka neprihvatljiva stvar. Tada ga ta devojka odbija i u njemu se dešava preokret. Psihičko stanje mu biva sve gore i gore, a i njegova unutrašnja napetost raste. Opisne sekvence u kojima on čisti i priprema oružje i vežba kako da najlakše rukuje sa njima, po meni najbolje oslikavaju njegovu neuračunljivost. Naš taxista ima neku svoju viziju čime bi trebao da se bavi da bi bio idealan muškarac. Treba da radi za vladu i da bude uspešan agent ( on svojim roditeljima i piše da se upravo time bavi u životu). Spletom različitih okolnosti on na kraju filma ipak ne postaje kriminalac već heroj. Umesto predsedničkog kandidata, on ubija mafijaša i time se sve njegove mane i izopačenosti “brišu”. Mislim da tu upravo leži i jedna od ideja filma, a ona glasi da mediji mogu napraviti od čoveka drugu ličnost. Glavni akter je u svojoj biti u stvari ludak koji svojim psihotičnim ponašanjem može svakoga da ugrozi, ali štampa je od njega stvorila junaka i uvaženog građanina društva. Još jedna zanimljiva stvar je i da glavni junak lakše uspostavlja odnos sa maloletnom prostitutkom nego sa odraslom devojkom, što takođe govori o njegovom intekektualnom i mentalnom nivou. On prema noj pokazuje zaštitnički odnos u želji da učini neko dobro delo, izvuče je iz problema i postane heroj.
Film mi se jako dopao jer su teme o kojima govori i dan danas aktuelne. Naveo me je da razmišljam o tome koliko je važno obrazovanje jer se zahvaljujići njemu svakako lakše dolazi do određenog boljeg položaja u društvu. Pokazuje i da danas ima mnogo usamljenih ljudi koji žive sami, otuđeni od društva. Da njima niko ne pomaže i ne obraća pažnju na njih, a muke i problemi koje ih tište od njih stvaraju “tempirane bombe”. Pitanje je trenutka kada će te “bombe” eksplodirati i napraviti možda nepopravljivu štetu. Ali, možda ipak taj prasak od njih stvori ljude vredne poštovanja. U tome očigledno i jeste bizarnost ovog društva …
Tema filma je odnos pojedinca i društva u licemernom i izopačenom društvenom sistemu Amerike. Čitav film postavljen je iz vizure glavnog junaka. To nas dovodi do toga da tokom čitovog filma navijamo za njega i saosećamo sa njim iako su njegove karakterne osobine u suštini negativne. Film govori o povratnicima iz Vijetnama, otuđenju ljudi, društvenoj slici Nju Jorka, političkom licemerju i lažnim obećenjima, ali se takođe provlači i tema rasizma, mada dosta podvučeno pod glavnu radnju. Glavni akter je bivši marinac. On pati od “vijetnamskog sinndroma”. Nakon povratka iz rata on pati od nesanice, ali i od nemogućnosti snalaženja u gradu kao što je Nju Jork. Preko dana grad je preokupiran političkim kampanjama, a noću na ulice “izmili” sav gradski šljam – prostitutke, pijanci, narkomani itd. On pokušava da se uklopi u društvo na pošten način, vozeći taxi, ali ne uspeva u tome. Otuđen je od društva i usamljen. Ne može da nađe svoje mesto pod Suncem i o tome piše u svom dnevniku. Obrazovanje mu je, kako sam kaže, “tu i tamo”. Ne razume se u politiku, muziku, film, kao ni u bilo koju drugu oblast života. Odvodi devojku koja mu se sviđa u bioskop na projekciju porno filma, apsolutno ne shvatajući da je to za svakog normalnog čoveka neprihvatljiva stvar. Tada ga ta devojka odbija i u njemu se dešava preokret. Psihičko stanje mu biva sve gore i gore, a i njegova unutrašnja napetost raste. Opisne sekvence u kojima on čisti i priprema oružje i vežba kako da najlakše rukuje sa njima, po meni najbolje oslikavaju njegovu neuračunljivost. Naš taxista ima neku svoju viziju čime bi trebao da se bavi da bi bio idealan muškarac. Treba da radi za vladu i da bude uspešan agent ( on svojim roditeljima i piše da se upravo time bavi u životu). Spletom različitih okolnosti on na kraju filma ipak ne postaje kriminalac već heroj. Umesto predsedničkog kandidata, on ubija mafijaša i time se sve njegove mane i izopačenosti “brišu”. Mislim da tu upravo leži i jedna od ideja filma, a ona glasi da mediji mogu napraviti od čoveka drugu ličnost. Glavni akter je u svojoj biti u stvari ludak koji svojim psihotičnim ponašanjem može svakoga da ugrozi, ali štampa je od njega stvorila junaka i uvaženog građanina društva. Još jedna zanimljiva stvar je i da glavni junak lakše uspostavlja odnos sa maloletnom prostitutkom nego sa odraslom devojkom, što takođe govori o njegovom intekektualnom i mentalnom nivou. On prema noj pokazuje zaštitnički odnos u želji da učini neko dobro delo, izvuče je iz problema i postane heroj.
Film mi se jako dopao jer su teme o kojima govori i dan danas aktuelne. Naveo me je da razmišljam o tome koliko je važno obrazovanje jer se zahvaljujići njemu svakako lakše dolazi do određenog boljeg položaja u društvu. Pokazuje i da danas ima mnogo usamljenih ljudi koji žive sami, otuđeni od društva. Da njima niko ne pomaže i ne obraća pažnju na njih, a muke i problemi koje ih tište od njih stvaraju “tempirane bombe”. Pitanje je trenutka kada će te “bombe” eksplodirati i napraviti možda nepopravljivu štetu. Ali, možda ipak taj prasak od njih stvori ljude vredne poštovanja. U tome očigledno i jeste bizarnost ovog društva …
Tuesday, January 29, 2008
Nekoliko eksperimentalnih filmova
Rhytmus 21 (1921), režija Hans Rihter (Hans Richter)
Le Retour à la raison (1923), režija Man Rej (Man Ray)
Vormittagsspuk (1928), režija Hans Rihter
Le Retour à la raison (1923), režija Man Rej (Man Ray)
Vormittagsspuk (1928), režija Hans Rihter
Monday, January 28, 2008
Andaluzijski pas
Un chien andalou (1929)
Ovde imate mogućnost da pogledate remek delo Salvadora Dalija (Salvador Dalí) i Luisa Bunjuela (Luis Buñuel).
Ovde imate mogućnost da pogledate remek delo Salvadora Dalija (Salvador Dalí) i Luisa Bunjuela (Luis Buñuel).
Thursday, January 24, 2008
Kako su se snimali prvi filmovi?
Bez filma ne bismo mogli zamisliti život, naše slobodno vreme, vreme za razonodu, ali i nove pouke o životu.
Od prvih koraka do danas film je prešao vrlo značajan put. Zato ćemo početi od one najdalje tačke na horizontu. Počećemo strpljivo i sa uverenjem da nam svako saznanje može predstavljati razonodu i pouku, a da radoznalost koja postoji ne sme biti zloupotrebljena.
Kako je počelo? Kako je počelo to sa fabrikom snova? Kako su izgledali prvi dani filma? Kako se desilo da film postane nešto uzvišeno, lepo i privlačno za milione ljudi?
Da bismo odgovorili na sva ta pitanja potrebno je da krenemo od sebe i svoje želje da se uvek nešto novo doživi gledajući nove filmske predstave.
Danas nam neki filmovi koji su se tada snimali mogu izgledati smešno, iako su, kada su se prvi put prikazali, izazivali ushićenje, pa čak su se i ronile suze zbog onoga što se prikazivalo na platnu. Prošlost filma moramo da shvatimo kao nešto veličanstveno, zbog romantičnog oduševljenja onih koji su ga stvarali, jer su bili uvereni da rade za večnost.
PREDISTORIJA FILMA I PRVE FILMSKE LOKACIJE
Čovek je oduvek želeo da prikaže život oko sebe i da ga zabeleži svojim potomcima za uspomenu.
Izvesni oblici kulture pojavili su se već pre mlađeg paleolitskog doba, kada su ljudi počeli da igraju, recituju i pevaju. Slikarstvo i skulptura su jedini vizuelni dokazi ove kulture.
Neandertalski čovek je rado slikao po zidovima svojih pećina životinje koje je lovio i koje su njega lovile. Za njega su ove slike imale mističan karakter. On ih je slikao iz religioznih pobuda, iz želje da lov bude uspešniji. Pećinski čovek se, u svom estetskom razvoju, veoma brzo zadovoljio crtanjem statičkih figura. On je želeo da njegove slike budu žive, da se “ureže” pokret.
U pećini planine Altamira u Španiji životinje su naslikane u veoma intenzivnom pokretu. Pećinski umetnik je izvlačio veći broj linija da bi prikazao pokret jedne noge životinje, ili je crtao više nogu na jednom trupu. U Altamiri postoji slika divlje svinje sa osam nogu.
U pećinama Sahare pronađeni su crteži stari oko 6000 godina, koji prikazuju bizone u trku. Jedna životinja ima tri prednje noge, nacrtane u različitim fazama pokreta.
Na zidovima piramida, na faraonskim grobnicama mnogo je crteža kojima se pokušala dočarati iluzija neuhvatljivog pokreta.
U V veku pre nove ere u Kini se pojavljuju takozvane “kineske senke”. Između svetlosnog izvora (sveće ili buktinje) i belog platna ljudi su pokretima ruku i prstiju stvarali senke najrazličitijih oblika. Ovom tehnikom naziru se osnovni principi kinematografije: projekcija na platno i mogućnost masovne predstave.
ISTORIJA KINEMATOGRAFSKE TEHNIKE
Mnogobrojni pokušaji da se stvore uređaji za prikazivanje slika u pokretu postižu vidnije rezultate tek u prvoj polovini XIX veka. Engleski lekar Paris konstruisao je 1826. god. prvu spravu koja je stvarala optičku iluziju. Na jednoj strani kartonskog kruga nacrtana je ptica (a), a na drugoj kavez (b). Brzim okretanjem kotura stvara se optička iluzija ptice u kavezu.
Među prvim uređajima te vrste je Platoov fenakistiskop (1829). Tu jednostavnu spravu Plato je nazvao igračkom i sintezom pokreta koja vara vid. Fenakistiskop se sastoji od kotura stavljenog ispred ogledala. Na ivici kotura, jedan pored drugog su prorezi. Ako se na strani kotura, okrenutog ogledalu, između proreza postave odgovarajući crteži, na primer, klovna koji baca lopte, onda ćemo, gledajući kroz prorez u ogledalo, imati utisak njegovog kretanja.
Godine 1834. Horner je konstruisao zootrop (grčki: točak života). Ova sprava sastoji se od širokog cilindra na čijoj su ivici napravljeni mnogobrojni vertikalni prorezi. Ako se u cilindru postavi traka od hartije sa slikama (prema prorezima), koje predstavljaju faze bilo kakvog kretanja, gledalac će, pri okretanju cilindra, fiksirajući pogled kroz prorez, imati utisak stvarnog kretanja. «Predstavu» je prvi put moglo posmatrati više gledalaca.
Godina 1857. predstavlja prekretnicu u razvoju kinematografske tehnike. Foks Talbot pronalazi emulziju, a nešto kasnije i emulziju sa srebrobromidom. Talbot se smatra tvorcem današnjeg negativskog procesa.
Otkriće fotografije naročito je ubrzalo razvoj kinematografije. Javlja se potreba za fotografijom u pokretu.
Francuski astronom Žansen konstruiše fotografski revolver i snima Veneru koja se kreće pored Sunca (1874). Amerikanac Majbridž (1877) prvi je dobio fotografije ljudi i životinja u pokretu. Francuski fiziolog, profesor Mare konstruiše fotografsku pušku (1882) kojom snima let ptice. Mare je 1888. god. prvi konstruisao kameru kojom je mogao da snima pokret, a kasnije i prvu pokretnu kameru koja je mogla da se kreće napred i nazad.
Tako je poslednjih godina XIX veka bilo već postignuto mnogo u oblasti dobijanja «filmskih slika». Ali, tehnika projekcije bila je još uvek nerazvijena.
Godine 1891. Edison je patentirao novi pronalazak, kameru za snimanje, koju je nazvao kinetoskop. Ovom spravom znatno je unapređena tehnika za projektovanje.
Kamera je omogućila snimanje 40-60 snimaka u sekundi. Pojavljuje se prva filmska traka od celuloida, širine 35 mm, sa okruglim otvorima (perforacijama) na ivicama koje su služile za transport, pokretanje kroz kameru i projektor.
Pronalaskom celuloidne trake ubrzan je razvoj filma. Najveći nedostatak kinetoskopa bio je u tome što je predstavu mogla da gleda samo jedna osoba. Edison je bio protiv projekcije na platno, misleći da će time umanjiti svoje prihode. Smatrao je da će se ljudi brzo zadovoljiti filmom čim budu videli projekciju na platnu i kada upoznaju njegovu tajnu.
Vlasnici fabrike foto-materijala u Lionu, Ogist i Luj Limijer, usavršili su Marejevu kameru i kinetoskop Edisona. Do tada nijedan od konstruisanih aparata nije imao potpuno rešeno pitanje isprekidanog kretanja trake. Primena grajfer-sistema Luja Limijera bila je revolucionarna. Ovo idealno rešenje ni do danas nije oboreno. Traka se zaustavlja pred objektivom svega 1/16 sekunde, a vreme ekspozicije veoma je precizno za svaku sličicu. Isti uređaj je služio i za projekciju filma i dobio naziv – kinematograf.
NOVA EPOHA FILMA
Sa pojavom braće Limijer počinje nova epoha u stvaranju filma, a samim tim i početak novih filmskih lokacija. Njihovi prvi filmovi nose naslove: “Izlazak radnika iz fabrike” (1895. god.), “Ulazak voza u stanicu Ciota”, “Jedna ulica u Lionu”, “Kupanje u moru”, “Ručak”. Filmovi su snimani u prirodnom okruženju: na ulici, na stanici, na moru, u kafani …
Sa pojavom Čarli Čaplina, stvoren je lik skitnice Šarla. Kao glumac putujuće grupe, još od rane mladosti Čaplin se pojavljuje pred publikom periferijskih četvrti. Nastaje žanr komedije u kojima je humor socijalno obojen. Skitnica Šarlo pojavljuje se u ulogama lutalice, nezaposlenog, slikara, muzičara, vojnika, noćnog čuvara, vratara, boksera, robijaša, policajca, grofa, prosjaka, filmskog radnika, pijanice, klovna i kopača zlata. Čaplinov heroj spavao je čas pod mostom, čas u nekoj jazbini, čistio je ulice, stajao kraj konvejera u velikoj fabrici, sedeo sa puškom u rovu za vreme rata. Veliki filmski genije Čaplin govorio je da se najbolji filmovi prave od komada života, pa samim tim zato su mu i lokacije za snimanje bile iz njegovog okruženja.
Abel Gans tvorac je nemog filma “Točak“ (1922. god.). U ovom filmu pejzaži se izmenjuju sa slikama ljudi, poluga, točkova, instrumenata, pare i dima, ritam se ubrzava, lokomotiva pada u ponor, uzbuđenje gledalaca raste, pred njihovim očima se odigrava katastrofa. Ritam filma i bujica slika izazivaju snažnu reakciju gledalaca.
Sa pojavom zvučnog filma, stvara se mogućnost za pojavom velikog broja novih žanrova, pa samim tim i novih filmskih lokacija. Uspesi brodvejskih varijetea privukli su pažnju i u Holivud dolaze najbolji koreografi, igrači i pevači. Stvara se jedan dinamičan i zabavan žanr, sa pokretnim pozornicama, raskošnim dekorima i kostimima, defileji lepih devojaka, dobrih pevača i igrača.
Džon Ford i Hauard Hoks jedni su od najoriginalnijih reditelja Holivuda. Oni su tvorci avanturističkih filmova, vesterna, gangsterskih i policijskih filmova. Filmovi obiluju veličanstvenim pejzažima, napetom atmosferom, brutalnim scenama i izvanrednom karakterizacijom likova. Lokacije ovih filmova su američki Divlji Zapad i veliki američki gradovi.
Nešto za kraj....
Još od tog davnog 6. juna 1896. god. kada je kod nas prikazana prva filmska projekcija u kafani “Zlatni krst” na Terazijama, naša kinematografija se razvijala u zavisnosti od prilika koje su bile u našoj zemlji. Danas, posle više od 100 godina od te prve projekcije, možemo slobodno reći da je naša kinematografija bogata. Za sobom ima dosta dobrih filmova, uspešnih režisera, glumaca, montažera, kamermana i scenarista, kao i svih ostalih ljudi koji su svojim radom unapredili svet filma. Naši filmovi su životni, poučni i kod većine njih možemo da pronađemo neku situaciju iz našeg svakodnevnog života.
Potrebno je puno truda i rada mnogih ljudi da bi se došlo do raelizacije jednog filmskog projekta. Izbor odgovarajućih lokacija za snimanje jedno je od ključnih zadataka prilikom stvaranja filma. Međutim, kada biste pitali bilo kog režisera koja je dobra filmska lokacija većina će vam odgovoriti: svaka! Svaka lokacija u sebi sadrži skrivenu lepotu, a na nama je samo da je iskoristimo na pravi način.
Film je za mene idealna umetnost. Umetnost koja objedinjuje sve sfere života – književnost, istoriju, sport … Film je nešto što se svakodnevno menja i razvija, nešto zanimljivo, dinamično i nepredvidivo, nešto što može u trenutku da vas rasplače i oduševi …
A magija počinje od samo jedne reči …
“Akcija” !
Od prvih koraka do danas film je prešao vrlo značajan put. Zato ćemo početi od one najdalje tačke na horizontu. Počećemo strpljivo i sa uverenjem da nam svako saznanje može predstavljati razonodu i pouku, a da radoznalost koja postoji ne sme biti zloupotrebljena.
Kako je počelo? Kako je počelo to sa fabrikom snova? Kako su izgledali prvi dani filma? Kako se desilo da film postane nešto uzvišeno, lepo i privlačno za milione ljudi?
Da bismo odgovorili na sva ta pitanja potrebno je da krenemo od sebe i svoje želje da se uvek nešto novo doživi gledajući nove filmske predstave.
Danas nam neki filmovi koji su se tada snimali mogu izgledati smešno, iako su, kada su se prvi put prikazali, izazivali ushićenje, pa čak su se i ronile suze zbog onoga što se prikazivalo na platnu. Prošlost filma moramo da shvatimo kao nešto veličanstveno, zbog romantičnog oduševljenja onih koji su ga stvarali, jer su bili uvereni da rade za večnost.
PREDISTORIJA FILMA I PRVE FILMSKE LOKACIJE
Čovek je oduvek želeo da prikaže život oko sebe i da ga zabeleži svojim potomcima za uspomenu.
Izvesni oblici kulture pojavili su se već pre mlađeg paleolitskog doba, kada su ljudi počeli da igraju, recituju i pevaju. Slikarstvo i skulptura su jedini vizuelni dokazi ove kulture.
Neandertalski čovek je rado slikao po zidovima svojih pećina životinje koje je lovio i koje su njega lovile. Za njega su ove slike imale mističan karakter. On ih je slikao iz religioznih pobuda, iz želje da lov bude uspešniji. Pećinski čovek se, u svom estetskom razvoju, veoma brzo zadovoljio crtanjem statičkih figura. On je želeo da njegove slike budu žive, da se “ureže” pokret.
U pećini planine Altamira u Španiji životinje su naslikane u veoma intenzivnom pokretu. Pećinski umetnik je izvlačio veći broj linija da bi prikazao pokret jedne noge životinje, ili je crtao više nogu na jednom trupu. U Altamiri postoji slika divlje svinje sa osam nogu.
U pećinama Sahare pronađeni su crteži stari oko 6000 godina, koji prikazuju bizone u trku. Jedna životinja ima tri prednje noge, nacrtane u različitim fazama pokreta.
Na zidovima piramida, na faraonskim grobnicama mnogo je crteža kojima se pokušala dočarati iluzija neuhvatljivog pokreta.
U V veku pre nove ere u Kini se pojavljuju takozvane “kineske senke”. Između svetlosnog izvora (sveće ili buktinje) i belog platna ljudi su pokretima ruku i prstiju stvarali senke najrazličitijih oblika. Ovom tehnikom naziru se osnovni principi kinematografije: projekcija na platno i mogućnost masovne predstave.
ISTORIJA KINEMATOGRAFSKE TEHNIKE
Mnogobrojni pokušaji da se stvore uređaji za prikazivanje slika u pokretu postižu vidnije rezultate tek u prvoj polovini XIX veka. Engleski lekar Paris konstruisao je 1826. god. prvu spravu koja je stvarala optičku iluziju. Na jednoj strani kartonskog kruga nacrtana je ptica (a), a na drugoj kavez (b). Brzim okretanjem kotura stvara se optička iluzija ptice u kavezu.
Među prvim uređajima te vrste je Platoov fenakistiskop (1829). Tu jednostavnu spravu Plato je nazvao igračkom i sintezom pokreta koja vara vid. Fenakistiskop se sastoji od kotura stavljenog ispred ogledala. Na ivici kotura, jedan pored drugog su prorezi. Ako se na strani kotura, okrenutog ogledalu, između proreza postave odgovarajući crteži, na primer, klovna koji baca lopte, onda ćemo, gledajući kroz prorez u ogledalo, imati utisak njegovog kretanja.
Godine 1834. Horner je konstruisao zootrop (grčki: točak života). Ova sprava sastoji se od širokog cilindra na čijoj su ivici napravljeni mnogobrojni vertikalni prorezi. Ako se u cilindru postavi traka od hartije sa slikama (prema prorezima), koje predstavljaju faze bilo kakvog kretanja, gledalac će, pri okretanju cilindra, fiksirajući pogled kroz prorez, imati utisak stvarnog kretanja. «Predstavu» je prvi put moglo posmatrati više gledalaca.
Godina 1857. predstavlja prekretnicu u razvoju kinematografske tehnike. Foks Talbot pronalazi emulziju, a nešto kasnije i emulziju sa srebrobromidom. Talbot se smatra tvorcem današnjeg negativskog procesa.
Otkriće fotografije naročito je ubrzalo razvoj kinematografije. Javlja se potreba za fotografijom u pokretu.
Francuski astronom Žansen konstruiše fotografski revolver i snima Veneru koja se kreće pored Sunca (1874). Amerikanac Majbridž (1877) prvi je dobio fotografije ljudi i životinja u pokretu. Francuski fiziolog, profesor Mare konstruiše fotografsku pušku (1882) kojom snima let ptice. Mare je 1888. god. prvi konstruisao kameru kojom je mogao da snima pokret, a kasnije i prvu pokretnu kameru koja je mogla da se kreće napred i nazad.
Tako je poslednjih godina XIX veka bilo već postignuto mnogo u oblasti dobijanja «filmskih slika». Ali, tehnika projekcije bila je još uvek nerazvijena.
Godine 1891. Edison je patentirao novi pronalazak, kameru za snimanje, koju je nazvao kinetoskop. Ovom spravom znatno je unapređena tehnika za projektovanje.
Kamera je omogućila snimanje 40-60 snimaka u sekundi. Pojavljuje se prva filmska traka od celuloida, širine 35 mm, sa okruglim otvorima (perforacijama) na ivicama koje su služile za transport, pokretanje kroz kameru i projektor.
Pronalaskom celuloidne trake ubrzan je razvoj filma. Najveći nedostatak kinetoskopa bio je u tome što je predstavu mogla da gleda samo jedna osoba. Edison je bio protiv projekcije na platno, misleći da će time umanjiti svoje prihode. Smatrao je da će se ljudi brzo zadovoljiti filmom čim budu videli projekciju na platnu i kada upoznaju njegovu tajnu.
Vlasnici fabrike foto-materijala u Lionu, Ogist i Luj Limijer, usavršili su Marejevu kameru i kinetoskop Edisona. Do tada nijedan od konstruisanih aparata nije imao potpuno rešeno pitanje isprekidanog kretanja trake. Primena grajfer-sistema Luja Limijera bila je revolucionarna. Ovo idealno rešenje ni do danas nije oboreno. Traka se zaustavlja pred objektivom svega 1/16 sekunde, a vreme ekspozicije veoma je precizno za svaku sličicu. Isti uređaj je služio i za projekciju filma i dobio naziv – kinematograf.
NOVA EPOHA FILMA
Sa pojavom braće Limijer počinje nova epoha u stvaranju filma, a samim tim i početak novih filmskih lokacija. Njihovi prvi filmovi nose naslove: “Izlazak radnika iz fabrike” (1895. god.), “Ulazak voza u stanicu Ciota”, “Jedna ulica u Lionu”, “Kupanje u moru”, “Ručak”. Filmovi su snimani u prirodnom okruženju: na ulici, na stanici, na moru, u kafani …
Sa pojavom Čarli Čaplina, stvoren je lik skitnice Šarla. Kao glumac putujuće grupe, još od rane mladosti Čaplin se pojavljuje pred publikom periferijskih četvrti. Nastaje žanr komedije u kojima je humor socijalno obojen. Skitnica Šarlo pojavljuje se u ulogama lutalice, nezaposlenog, slikara, muzičara, vojnika, noćnog čuvara, vratara, boksera, robijaša, policajca, grofa, prosjaka, filmskog radnika, pijanice, klovna i kopača zlata. Čaplinov heroj spavao je čas pod mostom, čas u nekoj jazbini, čistio je ulice, stajao kraj konvejera u velikoj fabrici, sedeo sa puškom u rovu za vreme rata. Veliki filmski genije Čaplin govorio je da se najbolji filmovi prave od komada života, pa samim tim zato su mu i lokacije za snimanje bile iz njegovog okruženja.
Abel Gans tvorac je nemog filma “Točak“ (1922. god.). U ovom filmu pejzaži se izmenjuju sa slikama ljudi, poluga, točkova, instrumenata, pare i dima, ritam se ubrzava, lokomotiva pada u ponor, uzbuđenje gledalaca raste, pred njihovim očima se odigrava katastrofa. Ritam filma i bujica slika izazivaju snažnu reakciju gledalaca.
Sa pojavom zvučnog filma, stvara se mogućnost za pojavom velikog broja novih žanrova, pa samim tim i novih filmskih lokacija. Uspesi brodvejskih varijetea privukli su pažnju i u Holivud dolaze najbolji koreografi, igrači i pevači. Stvara se jedan dinamičan i zabavan žanr, sa pokretnim pozornicama, raskošnim dekorima i kostimima, defileji lepih devojaka, dobrih pevača i igrača.
Džon Ford i Hauard Hoks jedni su od najoriginalnijih reditelja Holivuda. Oni su tvorci avanturističkih filmova, vesterna, gangsterskih i policijskih filmova. Filmovi obiluju veličanstvenim pejzažima, napetom atmosferom, brutalnim scenama i izvanrednom karakterizacijom likova. Lokacije ovih filmova su američki Divlji Zapad i veliki američki gradovi.
Nešto za kraj....
Još od tog davnog 6. juna 1896. god. kada je kod nas prikazana prva filmska projekcija u kafani “Zlatni krst” na Terazijama, naša kinematografija se razvijala u zavisnosti od prilika koje su bile u našoj zemlji. Danas, posle više od 100 godina od te prve projekcije, možemo slobodno reći da je naša kinematografija bogata. Za sobom ima dosta dobrih filmova, uspešnih režisera, glumaca, montažera, kamermana i scenarista, kao i svih ostalih ljudi koji su svojim radom unapredili svet filma. Naši filmovi su životni, poučni i kod većine njih možemo da pronađemo neku situaciju iz našeg svakodnevnog života.
Potrebno je puno truda i rada mnogih ljudi da bi se došlo do raelizacije jednog filmskog projekta. Izbor odgovarajućih lokacija za snimanje jedno je od ključnih zadataka prilikom stvaranja filma. Međutim, kada biste pitali bilo kog režisera koja je dobra filmska lokacija većina će vam odgovoriti: svaka! Svaka lokacija u sebi sadrži skrivenu lepotu, a na nama je samo da je iskoristimo na pravi način.
Film je za mene idealna umetnost. Umetnost koja objedinjuje sve sfere života – književnost, istoriju, sport … Film je nešto što se svakodnevno menja i razvija, nešto zanimljivo, dinamično i nepredvidivo, nešto što može u trenutku da vas rasplače i oduševi …
A magija počinje od samo jedne reči …
“Akcija” !
Slika žene u srpskoj kinematografiji
Да ли се улога филма у животу човека променила од тог давног 28. децембра 1895. године? Да ли се на филмску уметност и данас гледа као на могућност приказивања многобројних искрица живота из најразличитијих аспекта гледања? Почевши од прве филмске пројекције у подруму ресторана «Гран кафе» на Булевару Каписин у Паризу и филмова попут «Улазак воза у станицу Циота» , «Бебин доручак» , «Излазак радника из фабрике Лимијер», «Поливени поливач» који су се тада први пут приказивали, филм се развио на свим пољима које обухвата. Данас постоји толико различитих филмских жанрова и у зависности од нашег интересовања, жеља, потреба, нуди нам се велики избор филмских остварења.
Женских ликова у домаћој, али и у светској кинематографији, некако по правилу, има мање. Да ли је због тога крив доминантан мушки дискурс или нешто друго, питање је. У зависности од политичких околности, различитих идеологија институција као што су црква, породица, школа, у српској кинематографији снимљено је доста филмова који су добар показатељ друштвене климе у нашој земљи. Како је лик жене приказан у тим филмовима и да ли се мењао кроз време или је, пак, монотоно остајао исти, покушаћемо да сазнамо кроз социолошке портрете жена које су се појављивале у одређеним домаћим филмовима.
Прву јунакињу домаће кинематографије коју бих обрадила јесте Петрија, из култног филма Срђана Карановића «Петријин венац» снимљеном по истоименом роману Драгослава Михајловића. Временски период који овај филм обухвата почиње од Другог светског рата, па све до 60-тих година прошлог века. Гледајући «Петријин венац» стичете јасну слику расподеле улога између мушкараца и жена у том временском периоду, али се и упознајете са општим стањен друштвене свести. Петрија представља прототип српске жене са села. То је жена којој је цео живот био испуњен проблемима и несрећама, која је све ударце и псовке примала храбро и настављала даље да се суочава са игром званом живот. Петријина чувена реченица «ће се поправим Добривоје» говори колико она себе и своје потребе ставља иза жеља свих других. Српска жена тог времена представљена је као необразована, али јако трезвена и бистрог ума. Управо због тога што се није школовала, она је сујеверна и често посећује врачаре, мислећи да ће тиме решити своје проблеме. У сељачкој кући је била потребна жена која ће да рађа и сачува децу. Уколико не би било тако, као у Петријином случају, сматрана је за фалеричну, малерозну и особу коју нигде срећа не тера. Такве жене су мужеви најчешће остављали, а оне би морале да прихватају све ћутке. На себе би тада навукла велику срамоту и тугу, толику да не би била у стању да се врати ни у родитељску кућу. Иако српска жена, попут Петрије, једнако добро ради и по кући и на пољу, она нема право гласа. Муж обично не слуша њене савете јер је «глупа и са ту своју женску памет ништа не схваћа». Да ли она стварно ништа не схвата? Не, она врло јасно све види и све разуме, али мањак поштовања према њој као личности и према свим њеним дневним активностима доводе до конструисања оваквих и сличних реченица и ставова. Жена није слободан човек. Она је ту искључиво да би рађала децу и пазила на домаћинство. Није навикла на лепу гардеробу, модерне фризуре, већ је «више у свој век била боса, но обувена». Најчешће је у црнини, са повезаном црном марамом јер како стари тако блиски људи из њене околине умиру што због рата што због болести. Петрија је као и већина жена тада, жељна љубави, пажње и нежности. Љубав јој никад није у потпуности узвраћена, али не мари за то. Има она других мука којима мора да се посвети, ко још гледа на љубав ...
Колико сте се пута погледали у огледало и видевши свој лик пожелели да вам је нос мањи, груди веће, а усне пуније? Пронашли сте се у овој реченици? Е па, онда ћете сигурно бар донекле разумети психичко стање и понашање девојке Бранке из филма Светислава-Бате Прелића «Шећерна водица». Који је основни проблем ове девојке из кога проистичу сви њени остали проблеми? Њен нос. Да, управо тако! Све Бранкине фрустрације и незадовољство сопственим животом конструишу се захваљујући повећем носу који «краси» њено младо лице. Тај комплекс утиче на Бранкино понашање, облачење, навике и начин на који је посматрају људи из њене околине. Вероватно ће се поједине девојке препознати у Бранки, а ево како изгледа њен портрет – облачи се, хода, гестикулира и изражава се попут некаквог сировог мушкарца, псује, пуши, пије, груба је, иронична и свадљива. Као и у већини случајева главни узрик женских фрустрације је недостатак љубави. Управо у томе лежи још један у низу Бранкиних комплекса проистеклих из већ поменутог носа. Бранка је са 22 године још увек невина и никада у животу није имала дечка. Ту долазимо до занимљивих закључака. Девојке које из одређених разлога нису успеле да се остваре и на љубавном плану, представљене су овде као емоционално незреле, застрашене од свих интимних (сексуалних) односа, затворене и несигурне. Оне су жељне оне искрене, неискварене љубави, али врло често из те претеране жеље да буду вољене бирају погрешне, успутне партнере. Бранка је свакодневно изложена подсмеху и подругљивим, непријатним коментарима својих колега и «пријатеља». На њих одговара саркастичним осмехом, трудећи се да изгледа незаинересовано, као да је ништа од тога не дотиче. Такве су жене (али богами и мушкарци!) – потискују своја негативна осећања, али негде дубоко у себи пате, разочаравајући се још више у себе, али и у друштво и свет уопште. Љубомора и завист избијају из човека услед његовог незадовољства и искомплексираности сопственим изгледом и телом. Такав је случај и са Бранком. Иако је она у суштини весела, насмејана и духовита девојка, чим се нађе у друштву лепих, женствених девојака које су мушкарцима привлачне, Бранка аутоматски спушта главу и постаје стидљива, намрштена и ћутљива. Тиме жели да сакрије своју «срамоту» и показује колико је несигурна и колико није у стању да прихвати себе онаквом каква јесте. Иако је овај филм снимљен пре више од 20 година, поруке које шаље кроз лик Бранке универзалне су и вечне. Да ли ће вам се живот заиста бити бољи и квалитетнији ако промените неки део свог тела? Самопоуздање ће вам изненада нагло порасти и сви ваши проблеми нестаће као да никада нису ни постојали? Тешко ... Ви ћете, као и Бранка, и даље бити иста особа, а ваши страхови ће и даље бити у вашим мислима. Бранка је представљена као једна изузетно искомплексирана, несигурна млада жена, али и поред тога она је вољена, мада тога ни сама није свесна. Нису јој биле отребне никакве операције да би променила свој живот. Требало је само да се препусти оној искреној љубави коју није желела да прихвати и њена вешто скривена женственост би тада храбро испливала на површину...
Један од мојих омиљених филмова снимљен по истоименом роману Слободана Селенића јесте филм Горчина Стојановића «Убиство са предумишљајем». Карактеришу га два јако упечатљива женска лика – две Јелене. Прва Јелена везана је за период након Другог светског рата и сушта је супротност лику Петрије. Ако је Петрија презентовала жену са села тог периода 20. века, онда је Јелена пример за жену из града у истом историјском раздобљу. Градска српска жена представљена је кроз лик Јелене као лепа, негована, увек отмено и елегантно обучена. Она је префињена и углађена, а њена достојанственост у неким тренуцима чак делује уображено и надмено. Признаћете да су ове карактерне особине дијаметрално различите од особина припросте, једноставне жене са села као што је Петрија која нема ни оно мало слободе која јој дозвољава да човека погледа право у очи. Шта је оно што прави толики јаз између карактера и понашања Петрије и Јелене? Пре свега, то су другачије околности и средина у којима су одрасле, али и различити нивои образовања које поседују. Јелена се родила и живела у градској, релативно еманципованој средини у којој је могла слободно да изрази своје ставове и мишљења, а њена богата породица омогућила јој је да стекне велико образовање. Све су то ставке које су јој дозволиле да изгради одређени ауторитет и углед у друштву. Јелена не да на себе, али стицајем тадашњих околности она је приморана да балансира између прошлости и садашњости. Гнуша се медиокритета и примитивизма људи који су на власти, а потичу из конзервативних, традиционалних средина из којих је и Петрија, али се прилагођава условима живљења који ти људи намећу, ради остварења својих циљева. На какав год проблем да наиђе, Јелена ће се потрудити да се и даље држи и опходи као права дама што она и јесте, док би Петрија тада у потпуности заборавила на себе, своје понашање и изглед. Породица и средина из којих потичу су Јелени и Петрији наметнули тотално другачије системе вредности који су и њих две конструисали као различите личности чији се циљеви у животу крећу супротним токовима. Друга Јелена, иначе унука прве, требало би да осликава урбану, градску девојку 90-тих година прошлог века. Онако пргава, оштрог језика и мисли и без икаквих предрасуда, помало огорчена на своју породицу и друштво, Јелена пркоси систему. Ова малада жена, међутим, иако је пркосна, лагано се препушта целокупној лошој друштвеној и политичкој клими 90-тих година тиме што се не труди да промени било шта у својој околини. Она је пасивни посматрач који све ружне ствари које се збивају пред њеним очима иронично коментарише, али ништа од тога нема толику јачину да би у њој нешто покренуло. Јелена је усамљена, при том врло несигурна у своју лепоту и мада делује неустрашиво и помало уображено, у суштини је нежна, осетљива и уплашена. Није тип домаћице која ће сатима сређивати стан и спремати ручак. Она тим «женским» пословима не придаје никакву важност као ни већина данашњих модерних жена којима је каријера на првом месту. Јелена није патријархално васпитана и ослобођена је свих конзервативних стега. «Не требају ти заруке да би ухватио девојку за сису», једна је од њенх многобројних изјава из којих се јасно да закључити колико је Јелена без предрасуда, већ слободних схватања. Међутим, чињеница је да су већина младих жена данас саме и да се јако тешко везују јер се плаше остављања, баш као и Јелена. Тек када је осетила чари праве љубави, Јелена се осетила у потпуности испуњеном и срећном. Та љубав ју је отргнула од пасивности, макар на кратко ...
Филм Олега Новковића «Сутра ујутру» такође младу жену данашњице приказује као особу која нема циљ у животу, која се препушта лошим животним таласима који је окрећу пијанству, бесумучном понижавању и још интезивнијој усамљености. Саша је девојка која има услове да води нормалан живот, али из одређених разлога не жели да их искористи. Саша је запуштена, али лепа девојка, покупила је све мушке манире и примењује их горе од појединих мушкараца. С обзиром да јој дани нису испуњени неким битним обавезама, проводи их тако што се опија, спава по клупама и иживљава над стварима не би ли тако из себе избацила сав бес и незадовољство проузроковано сопственим понашањем и животом. Када је у алкохолисаном стању, њен поглед је туп, безличан и тада своју личност спушта на најниже гране. Саша, попут већине омладине данас, отворена је и дрска. Њено понекад бунтовно понашање произилази из лоше донешених одлука и поступака из прошлости са којима не може да се помири. И Саша пати због недостатка љубави која јој је очајнички потребна не би ли успела да ипак пронађе неки смисао свог живота. Изгледа да су жене у домаћим филмовима генерално несрећне у љубави услед чега можда и немају вољу да се боре и истрају за свој лични напредак. Лакше им је да се препусте летаргији која их носи или у смрт или у још дубље безнађе ....
Лик тинејџерке Наташе, из истоименог филма Љубише Самарџића можда је један од најтрагичнијих женских ликова домаће кинематографије. Наташа је дете које од свег срца жели да живи неким бољим животом, жели да воли и буде вољена, да јој дани буду испуњени срећом. Убиство Наташиног оца, мења њен целокупан поглед на свет. Удаљава се од мајке и друштва и одлучује да узме правду у своје руке. Постаје дивља, необуздана, пуна беса и гнева. Мрзи све људе око себе и свакодневно се у њеној глави ствара све већи и већи хаос. Услед различитих емоционалних проблема насталих стицајем, друшвених и политичих околности, Наташа, као и већина тинејџера њених година, огорчена је и жељна промена. Својим ни мало пријатним речником богатим псовкама, Наташа жели да напакости свима за које сматра да су заслужили да пате као и она. Своју тугу лечи у аклохолу и лековима и под њиховим дејством Наташа престаје да буде свесна својих речи и дела. Тада је воде неки други нагони, исти они који ће је одвести у смрт. Тако је морало бити јер Наташа једноставно «није припадала овде»...
Оно што се може закључити из горе наведених социолошких портрета женских ликова домаће кинематографије јесте да су жене углавном представљене као мученице опхрване емотивним и психичким проблемима услед којих имају комплексе, предају се неким пороцима или се просто мире са својим тужним животом не покушавајући да ишта промене. Постоји, међутим, и још један мало другачији опис жене који често виђамо у многим филмовима ...
«Лепота порока» један је од најпознатијих филмова Живка Николића. Основни мотив овог филма јесте сукоб традиционалних и модерних схватања брака, љубави, секса, породице. Кулминација тог сукоба дешава се у лику Јаглике. С обзиром да је Јаглика одрасла, живела и удала се у патријархалној, конзервативној црногоркој породици, њој је непојмљиво да отворено разговара у својим осећањима, потребама жељама. На њу се гледа као на радну снагу која је ту да одржава кућу, а у појединим тренуцима, Јаглика је чак и ствар која не треба да показује било какве емоције. Шта се дешава у Јаглици када се сусретне са тоталном другачијим приступом браку, сексу и уопште начину живљења? Јаглика је особа жељна љубави и оног транутка када јој се укаже прилика да искаже слободно своје страсти она, у очима своје традиционалне породице, постаје блудница. Њена стидљивост и уплашеност лагано нестају, заборавља на све «моралне» кодексе не мислећи на последице. Не боји се више свог тела, али ни додира туђег. У већини друштава превара се жени не опрашта. Жена не сме да поклекне својим страстима, не сме да се загледа у другог, не сме да пожели оног који није њен муж. Ако се усуди да то учини, она постаје жена која није вредна пажње, која не зна да очува дом и праве вредности. Она је блудница чије понашање наилази на најоштрије критике институција које је окружују као што су породица или црква. Јаглика постепено ослобађа своју традицијом спутану сензуалност и постаје неверна жена која је том својом преваром заслужила најгору казну – смрт. Шта год радила, Јаглика као личност остаје обележена за цео живот. Она је само лик на филму, али жена са сличном судбином има и у нашој свакодневној реалности.
Споредне женске улоге које би требало да карактеришу жене «сумљивог» морала врло су честе у домаћим филмским остварењима. Почећу од филма Горана Паскаљевића «Варљиво лето ‘68» и легендарне пекарке Јагодинке Симоновић. Својим кокетним осмесима, коментарима који изазивају и еротичним деколтеом, Јагодинка је побудила страст у једном младом, неискусном младићу. Она га својим заводљивим погледом наводи на «блуд» и он тада заборавља на све «часне» поуке којим су га родитељи учили. Јагодинка је слободног ума, не да се везати ни за једног мушкарца. Докле год јој је мушкарац интересантан, она ће му посвећивати своју пажњу, али оног тренутка када у њему не налази више ништа што би је инспирисало на флерт, она га заборавља и налази нов «плен». Јагодинкин морал наилази на велике осуде друштва у ком је живела, али то њу не дотиче.Она је истинска заводница, али да ли је због тога можемо сматрати и блудницом?! Мало флерта никоме није на одмет ...
Слободан Шијан снимио је два култна филма – «Ко то тамо пева» и «Маратонци трче почасни круг». У првом филму, из мора крајње упечатљивих ликова издвојила бих улогу Неде Арнерић која је глумила младу. Млада је девојка која поред себе жели да има човека који ће јој пружити љубав, али и квалитетан живот. Удавши се за доста млађег мушкарца од себе, који је практично још увек незрело дете, друштво ову девојку не може окарактерисати као поштену и часну. Њено понашање и избор партнера се коси са системима вредности које нам разне друштвене институције намећу. Али, чак ни са тим својим дететом од мужа, млада није срећна. У моменту када јој се укаже боља прилика за емотивну везу, она се дистанцира од свог супруга. Тиме су све негативне црте њеног карактера у првом плану приказивања. На младу гледамо као на неодговорну, емотивно незрелу и лабилну личност. И ето нама још једног фаталног женског лика, способног да превари своју вољену особу ... У филму «Маратонци трче почасни круг», многи од нас памте лик Кристине. Кристину у потпуности можемо поистоветити са данашњим девојкама које би учиниле све како би постале славне, појавиле се на неком филму или телевизији. Таквих је сваког дана све више, а с обзиром да Кристина осликава девојку из периода када су у Србији почели да се популаризују биокопи и филмови, њу можемо сматрати једном од првих тзв. девојака у «успону». Иако је Кристина васпитана тако да буде «чедна» и да не пристаје ни на какве непристојне понуде, она ипак прихвата да игра по мало другачијим правилима. Одриче се будућег брака и макар привидног достојанства под утицајем прича о слави, звездама и мало слободнијем животу. Кристина је наивна и исувише верује људима, лако је поводљива, као и многе младе девојке данас. Да ли је можемо сматрати блудницом зато што је нага снимила сцене за неки филм? Многи конзервативни људи и дан данас немају позитивно мишљење о таквим стварима. Ви просудите сами ...
Сматрам да домаћи филмови имају изузетно квалитетне сценарије који причајући приче о малим обичним људима говоре помало о свима нама. Покушала сам да кроз неке карактеристичне филмове опишем како су жене приказане у њима. Углавном су стваране по неком већ утврђеном шаблону који је очигледно доносио позитивне резултате, али који је већ постао очигледан и препознатљив. У новије време, сусретала сам се и са мало другачијим приступом женским ликовима, али тих примера још увек је јако мало. На нама, који се бавимо филмом, је да то покушамо да изменимо ...
Женских ликова у домаћој, али и у светској кинематографији, некако по правилу, има мање. Да ли је због тога крив доминантан мушки дискурс или нешто друго, питање је. У зависности од политичких околности, различитих идеологија институција као што су црква, породица, школа, у српској кинематографији снимљено је доста филмова који су добар показатељ друштвене климе у нашој земљи. Како је лик жене приказан у тим филмовима и да ли се мењао кроз време или је, пак, монотоно остајао исти, покушаћемо да сазнамо кроз социолошке портрете жена које су се појављивале у одређеним домаћим филмовима.
Прву јунакињу домаће кинематографије коју бих обрадила јесте Петрија, из култног филма Срђана Карановића «Петријин венац» снимљеном по истоименом роману Драгослава Михајловића. Временски период који овај филм обухвата почиње од Другог светског рата, па све до 60-тих година прошлог века. Гледајући «Петријин венац» стичете јасну слику расподеле улога између мушкараца и жена у том временском периоду, али се и упознајете са општим стањен друштвене свести. Петрија представља прототип српске жене са села. То је жена којој је цео живот био испуњен проблемима и несрећама, која је све ударце и псовке примала храбро и настављала даље да се суочава са игром званом живот. Петријина чувена реченица «ће се поправим Добривоје» говори колико она себе и своје потребе ставља иза жеља свих других. Српска жена тог времена представљена је као необразована, али јако трезвена и бистрог ума. Управо због тога што се није школовала, она је сујеверна и често посећује врачаре, мислећи да ће тиме решити своје проблеме. У сељачкој кући је била потребна жена која ће да рађа и сачува децу. Уколико не би било тако, као у Петријином случају, сматрана је за фалеричну, малерозну и особу коју нигде срећа не тера. Такве жене су мужеви најчешће остављали, а оне би морале да прихватају све ћутке. На себе би тада навукла велику срамоту и тугу, толику да не би била у стању да се врати ни у родитељску кућу. Иако српска жена, попут Петрије, једнако добро ради и по кући и на пољу, она нема право гласа. Муж обично не слуша њене савете јер је «глупа и са ту своју женску памет ништа не схваћа». Да ли она стварно ништа не схвата? Не, она врло јасно све види и све разуме, али мањак поштовања према њој као личности и према свим њеним дневним активностима доводе до конструисања оваквих и сличних реченица и ставова. Жена није слободан човек. Она је ту искључиво да би рађала децу и пазила на домаћинство. Није навикла на лепу гардеробу, модерне фризуре, већ је «више у свој век била боса, но обувена». Најчешће је у црнини, са повезаном црном марамом јер како стари тако блиски људи из њене околине умиру што због рата што због болести. Петрија је као и већина жена тада, жељна љубави, пажње и нежности. Љубав јој никад није у потпуности узвраћена, али не мари за то. Има она других мука којима мора да се посвети, ко још гледа на љубав ...
Колико сте се пута погледали у огледало и видевши свој лик пожелели да вам је нос мањи, груди веће, а усне пуније? Пронашли сте се у овој реченици? Е па, онда ћете сигурно бар донекле разумети психичко стање и понашање девојке Бранке из филма Светислава-Бате Прелића «Шећерна водица». Који је основни проблем ове девојке из кога проистичу сви њени остали проблеми? Њен нос. Да, управо тако! Све Бранкине фрустрације и незадовољство сопственим животом конструишу се захваљујући повећем носу који «краси» њено младо лице. Тај комплекс утиче на Бранкино понашање, облачење, навике и начин на који је посматрају људи из њене околине. Вероватно ће се поједине девојке препознати у Бранки, а ево како изгледа њен портрет – облачи се, хода, гестикулира и изражава се попут некаквог сировог мушкарца, псује, пуши, пије, груба је, иронична и свадљива. Као и у већини случајева главни узрик женских фрустрације је недостатак љубави. Управо у томе лежи још један у низу Бранкиних комплекса проистеклих из већ поменутог носа. Бранка је са 22 године још увек невина и никада у животу није имала дечка. Ту долазимо до занимљивих закључака. Девојке које из одређених разлога нису успеле да се остваре и на љубавном плану, представљене су овде као емоционално незреле, застрашене од свих интимних (сексуалних) односа, затворене и несигурне. Оне су жељне оне искрене, неискварене љубави, али врло често из те претеране жеље да буду вољене бирају погрешне, успутне партнере. Бранка је свакодневно изложена подсмеху и подругљивим, непријатним коментарима својих колега и «пријатеља». На њих одговара саркастичним осмехом, трудећи се да изгледа незаинересовано, као да је ништа од тога не дотиче. Такве су жене (али богами и мушкарци!) – потискују своја негативна осећања, али негде дубоко у себи пате, разочаравајући се још више у себе, али и у друштво и свет уопште. Љубомора и завист избијају из човека услед његовог незадовољства и искомплексираности сопственим изгледом и телом. Такав је случај и са Бранком. Иако је она у суштини весела, насмејана и духовита девојка, чим се нађе у друштву лепих, женствених девојака које су мушкарцима привлачне, Бранка аутоматски спушта главу и постаје стидљива, намрштена и ћутљива. Тиме жели да сакрије своју «срамоту» и показује колико је несигурна и колико није у стању да прихвати себе онаквом каква јесте. Иако је овај филм снимљен пре више од 20 година, поруке које шаље кроз лик Бранке универзалне су и вечне. Да ли ће вам се живот заиста бити бољи и квалитетнији ако промените неки део свог тела? Самопоуздање ће вам изненада нагло порасти и сви ваши проблеми нестаће као да никада нису ни постојали? Тешко ... Ви ћете, као и Бранка, и даље бити иста особа, а ваши страхови ће и даље бити у вашим мислима. Бранка је представљена као једна изузетно искомплексирана, несигурна млада жена, али и поред тога она је вољена, мада тога ни сама није свесна. Нису јој биле отребне никакве операције да би променила свој живот. Требало је само да се препусти оној искреној љубави коју није желела да прихвати и њена вешто скривена женственост би тада храбро испливала на површину...
Један од мојих омиљених филмова снимљен по истоименом роману Слободана Селенића јесте филм Горчина Стојановића «Убиство са предумишљајем». Карактеришу га два јако упечатљива женска лика – две Јелене. Прва Јелена везана је за период након Другог светског рата и сушта је супротност лику Петрије. Ако је Петрија презентовала жену са села тог периода 20. века, онда је Јелена пример за жену из града у истом историјском раздобљу. Градска српска жена представљена је кроз лик Јелене као лепа, негована, увек отмено и елегантно обучена. Она је префињена и углађена, а њена достојанственост у неким тренуцима чак делује уображено и надмено. Признаћете да су ове карактерне особине дијаметрално различите од особина припросте, једноставне жене са села као што је Петрија која нема ни оно мало слободе која јој дозвољава да човека погледа право у очи. Шта је оно што прави толики јаз између карактера и понашања Петрије и Јелене? Пре свега, то су другачије околности и средина у којима су одрасле, али и различити нивои образовања које поседују. Јелена се родила и живела у градској, релативно еманципованој средини у којој је могла слободно да изрази своје ставове и мишљења, а њена богата породица омогућила јој је да стекне велико образовање. Све су то ставке које су јој дозволиле да изгради одређени ауторитет и углед у друштву. Јелена не да на себе, али стицајем тадашњих околности она је приморана да балансира између прошлости и садашњости. Гнуша се медиокритета и примитивизма људи који су на власти, а потичу из конзервативних, традиционалних средина из којих је и Петрија, али се прилагођава условима живљења који ти људи намећу, ради остварења својих циљева. На какав год проблем да наиђе, Јелена ће се потрудити да се и даље држи и опходи као права дама што она и јесте, док би Петрија тада у потпуности заборавила на себе, своје понашање и изглед. Породица и средина из којих потичу су Јелени и Петрији наметнули тотално другачије системе вредности који су и њих две конструисали као различите личности чији се циљеви у животу крећу супротним токовима. Друга Јелена, иначе унука прве, требало би да осликава урбану, градску девојку 90-тих година прошлог века. Онако пргава, оштрог језика и мисли и без икаквих предрасуда, помало огорчена на своју породицу и друштво, Јелена пркоси систему. Ова малада жена, међутим, иако је пркосна, лагано се препушта целокупној лошој друштвеној и политичкој клими 90-тих година тиме што се не труди да промени било шта у својој околини. Она је пасивни посматрач који све ружне ствари које се збивају пред њеним очима иронично коментарише, али ништа од тога нема толику јачину да би у њој нешто покренуло. Јелена је усамљена, при том врло несигурна у своју лепоту и мада делује неустрашиво и помало уображено, у суштини је нежна, осетљива и уплашена. Није тип домаћице која ће сатима сређивати стан и спремати ручак. Она тим «женским» пословима не придаје никакву важност као ни већина данашњих модерних жена којима је каријера на првом месту. Јелена није патријархално васпитана и ослобођена је свих конзервативних стега. «Не требају ти заруке да би ухватио девојку за сису», једна је од њенх многобројних изјава из којих се јасно да закључити колико је Јелена без предрасуда, већ слободних схватања. Међутим, чињеница је да су већина младих жена данас саме и да се јако тешко везују јер се плаше остављања, баш као и Јелена. Тек када је осетила чари праве љубави, Јелена се осетила у потпуности испуњеном и срећном. Та љубав ју је отргнула од пасивности, макар на кратко ...
Филм Олега Новковића «Сутра ујутру» такође младу жену данашњице приказује као особу која нема циљ у животу, која се препушта лошим животним таласима који је окрећу пијанству, бесумучном понижавању и још интезивнијој усамљености. Саша је девојка која има услове да води нормалан живот, али из одређених разлога не жели да их искористи. Саша је запуштена, али лепа девојка, покупила је све мушке манире и примењује их горе од појединих мушкараца. С обзиром да јој дани нису испуњени неким битним обавезама, проводи их тако што се опија, спава по клупама и иживљава над стварима не би ли тако из себе избацила сав бес и незадовољство проузроковано сопственим понашањем и животом. Када је у алкохолисаном стању, њен поглед је туп, безличан и тада своју личност спушта на најниже гране. Саша, попут већине омладине данас, отворена је и дрска. Њено понекад бунтовно понашање произилази из лоше донешених одлука и поступака из прошлости са којима не може да се помири. И Саша пати због недостатка љубави која јој је очајнички потребна не би ли успела да ипак пронађе неки смисао свог живота. Изгледа да су жене у домаћим филмовима генерално несрећне у љубави услед чега можда и немају вољу да се боре и истрају за свој лични напредак. Лакше им је да се препусте летаргији која их носи или у смрт или у још дубље безнађе ....
Лик тинејџерке Наташе, из истоименог филма Љубише Самарџића можда је један од најтрагичнијих женских ликова домаће кинематографије. Наташа је дете које од свег срца жели да живи неким бољим животом, жели да воли и буде вољена, да јој дани буду испуњени срећом. Убиство Наташиног оца, мења њен целокупан поглед на свет. Удаљава се од мајке и друштва и одлучује да узме правду у своје руке. Постаје дивља, необуздана, пуна беса и гнева. Мрзи све људе око себе и свакодневно се у њеној глави ствара све већи и већи хаос. Услед различитих емоционалних проблема насталих стицајем, друшвених и политичих околности, Наташа, као и већина тинејџера њених година, огорчена је и жељна промена. Својим ни мало пријатним речником богатим псовкама, Наташа жели да напакости свима за које сматра да су заслужили да пате као и она. Своју тугу лечи у аклохолу и лековима и под њиховим дејством Наташа престаје да буде свесна својих речи и дела. Тада је воде неки други нагони, исти они који ће је одвести у смрт. Тако је морало бити јер Наташа једноставно «није припадала овде»...
Оно што се може закључити из горе наведених социолошких портрета женских ликова домаће кинематографије јесте да су жене углавном представљене као мученице опхрване емотивним и психичким проблемима услед којих имају комплексе, предају се неким пороцима или се просто мире са својим тужним животом не покушавајући да ишта промене. Постоји, међутим, и још један мало другачији опис жене који често виђамо у многим филмовима ...
«Лепота порока» један је од најпознатијих филмова Живка Николића. Основни мотив овог филма јесте сукоб традиционалних и модерних схватања брака, љубави, секса, породице. Кулминација тог сукоба дешава се у лику Јаглике. С обзиром да је Јаглика одрасла, живела и удала се у патријархалној, конзервативној црногоркој породици, њој је непојмљиво да отворено разговара у својим осећањима, потребама жељама. На њу се гледа као на радну снагу која је ту да одржава кућу, а у појединим тренуцима, Јаглика је чак и ствар која не треба да показује било какве емоције. Шта се дешава у Јаглици када се сусретне са тоталном другачијим приступом браку, сексу и уопште начину живљења? Јаглика је особа жељна љубави и оног транутка када јој се укаже прилика да искаже слободно своје страсти она, у очима своје традиционалне породице, постаје блудница. Њена стидљивост и уплашеност лагано нестају, заборавља на све «моралне» кодексе не мислећи на последице. Не боји се више свог тела, али ни додира туђег. У већини друштава превара се жени не опрашта. Жена не сме да поклекне својим страстима, не сме да се загледа у другог, не сме да пожели оног који није њен муж. Ако се усуди да то учини, она постаје жена која није вредна пажње, која не зна да очува дом и праве вредности. Она је блудница чије понашање наилази на најоштрије критике институција које је окружују као што су породица или црква. Јаглика постепено ослобађа своју традицијом спутану сензуалност и постаје неверна жена која је том својом преваром заслужила најгору казну – смрт. Шта год радила, Јаглика као личност остаје обележена за цео живот. Она је само лик на филму, али жена са сличном судбином има и у нашој свакодневној реалности.
Споредне женске улоге које би требало да карактеришу жене «сумљивог» морала врло су честе у домаћим филмским остварењима. Почећу од филма Горана Паскаљевића «Варљиво лето ‘68» и легендарне пекарке Јагодинке Симоновић. Својим кокетним осмесима, коментарима који изазивају и еротичним деколтеом, Јагодинка је побудила страст у једном младом, неискусном младићу. Она га својим заводљивим погледом наводи на «блуд» и он тада заборавља на све «часне» поуке којим су га родитељи учили. Јагодинка је слободног ума, не да се везати ни за једног мушкарца. Докле год јој је мушкарац интересантан, она ће му посвећивати своју пажњу, али оног тренутка када у њему не налази више ништа што би је инспирисало на флерт, она га заборавља и налази нов «плен». Јагодинкин морал наилази на велике осуде друштва у ком је живела, али то њу не дотиче.Она је истинска заводница, али да ли је због тога можемо сматрати и блудницом?! Мало флерта никоме није на одмет ...
Слободан Шијан снимио је два култна филма – «Ко то тамо пева» и «Маратонци трче почасни круг». У првом филму, из мора крајње упечатљивих ликова издвојила бих улогу Неде Арнерић која је глумила младу. Млада је девојка која поред себе жели да има човека који ће јој пружити љубав, али и квалитетан живот. Удавши се за доста млађег мушкарца од себе, који је практично још увек незрело дете, друштво ову девојку не може окарактерисати као поштену и часну. Њено понашање и избор партнера се коси са системима вредности које нам разне друштвене институције намећу. Али, чак ни са тим својим дететом од мужа, млада није срећна. У моменту када јој се укаже боља прилика за емотивну везу, она се дистанцира од свог супруга. Тиме су све негативне црте њеног карактера у првом плану приказивања. На младу гледамо као на неодговорну, емотивно незрелу и лабилну личност. И ето нама још једног фаталног женског лика, способног да превари своју вољену особу ... У филму «Маратонци трче почасни круг», многи од нас памте лик Кристине. Кристину у потпуности можемо поистоветити са данашњим девојкама које би учиниле све како би постале славне, појавиле се на неком филму или телевизији. Таквих је сваког дана све више, а с обзиром да Кристина осликава девојку из периода када су у Србији почели да се популаризују биокопи и филмови, њу можемо сматрати једном од првих тзв. девојака у «успону». Иако је Кристина васпитана тако да буде «чедна» и да не пристаје ни на какве непристојне понуде, она ипак прихвата да игра по мало другачијим правилима. Одриче се будућег брака и макар привидног достојанства под утицајем прича о слави, звездама и мало слободнијем животу. Кристина је наивна и исувише верује људима, лако је поводљива, као и многе младе девојке данас. Да ли је можемо сматрати блудницом зато што је нага снимила сцене за неки филм? Многи конзервативни људи и дан данас немају позитивно мишљење о таквим стварима. Ви просудите сами ...
Сматрам да домаћи филмови имају изузетно квалитетне сценарије који причајући приче о малим обичним људима говоре помало о свима нама. Покушала сам да кроз неке карактеристичне филмове опишем како су жене приказане у њима. Углавном су стваране по неком већ утврђеном шаблону који је очигледно доносио позитивне резултате, али који је већ постао очигледан и препознатљив. У новије време, сусретала сам се и са мало другачијим приступом женским ликовима, али тих примера још увек је јако мало. На нама, који се бавимо филмом, је да то покушамо да изменимо ...
Wednesday, January 23, 2008
Analiza filma "Gojine utvare"
Film Miloša Formana “Gojine utvare”
Ukratko, radnja je smeštena u Španiji, 1792. godine. U toku je Francuska revolucija. Poznati slikar Francisko Goja postaje predmet interesovanja španske inkvizicije nakon što je njegova prelepa muza Ines optužena za jeres i stavljena na optuženičku klupu. Goja moli za njen život preko starog prijatelja Lorenca, monaha željnog vlasti. Ines je zarobljena, mučena i ostavljena da kopni u tamnici sve dok Lorenca ne proteraju iz španske crkve. Posle dvadesetak godina, Goja je na usponu kreativnosti, ali je gluv i pomalo na ivici ludila. Njih troje se nalaze nakon što je Francuska ukinula inkviziciju i oslobodila zatvorenike, a Lorenco je postao Napoleonov glavni tužilac protiv bivših španskih saveznik
U istorijskoj drami "Gojine utvare" glavne uloge tumače Havijer Bardem, Natali Portman i Stelan Skarsgard. Film prati priču viđenu očima velikog španskog slikara Franciska Goje o grupi ljudi u vreme političkih previranja i istorijskih promena. Priča počinje poslednjih godina španske inkvizicije, od invazije Napoleonove vojske na Španiju do konačnog poraza Francuza i ponovnog uspostavljanja španske monarhije.
Havijer Bardem je brat Lorenco, tajanstveni prepredeni član užeg kruga inkvizicije, koji nasrće na Gojinu mladu muzu Ines (Natali Portman). Ona je lažno optužena za jeres i pritvorena. Stelan Skarsgard igra Franciska Goju, proslavljenog slikara poznatog po raznobojnim dvorskim slikama, ali i po sumornim prikazima brutalnosti rata i života u Španiji. "Gojine utvare" režirao je Miloš Forman, prema scenariju koji je radio sa Žan-Klodom Karijerom.
Film se završava tako što brat Lorenco odbija da spase sebi život tako što bi još jednom promenio svoj ”identitet”, i postao čovek crkve i Španije. On strada na giljotini okružen narodom (među kojem vidimo sada već gluvog Goju).
Forman i Saul Zenc su već sarađivali na Oskarom nagrađenim filmovima "Let iznad kukavičjeg gnezda" i "Amadeus". "Let iznad kukavičjeg gnezda" imao je devet nominacija, a sa pet je nagrađen. "Amadeus" je od 11 nominacija osvojio osam Oskara. Forman je, podsećamo, režirao i filmove "Čovek na Mesecu", "Narod protiv Larija Flinta", "Kosa". Žan-Klod Karijer je sarađivao s Formanom na filmovima "Valmont" i "Svlačenje". Autor je preko 100 scenarija, među kojima su i Bunjuelovi filmovi "Diskretni šarm buržoazije" i "Taj mračni predmet želja".
Ideja o snimanju filma o velikom španskom slikaru Francisku Goji i španskoj inkviziciji prvi put je pala na pamet Milošu Formanu pre više od 50 godina, dok je bio student u komunističkoj Čehoslovačkoj. "Uopšte nije počelo s Gojom", seća se Forman. "Počelo je kada sam pročitao knjigu o španskoj inkviziciji i incidentu u kome je neko bio krivo optužen za zločin. "Mislio sam da je to mogao da bude početak divne priče. Bilo je mnogo paralela između komunističkog društva u kome smo živeli i španske inkvizicije. Naravno, znao sam da takva priča nikada ne bi mogla biti snimljena u Čehoslovačkoj, baš zbog sličnosti, tako da sam zaboravio na to, bar na neko vreme."
Međutim, dobre ideje ne umiru ni kada minu. One traju u umu, tako da ni ova nije bila izuzetak. Ponovo je oživela 30 godina kasnije u Madridu, gde su Forman i nezavisni producent Saul Zenc promovisali film "Amadeus", svoju drugu Oskarom nagrađenu saradnju, posle filma "Let iznad kukavičjeg gnezda".
"Miloš je došao na ideju da posetimo muzej Prado i tamo smo, između ostalog, videli najveću kolekciju Gojinih slika. Tada smo ih prvi put videli uživo. Bile su prelepe." Forman je bio fasciniran Gojom. On kaže: "Nisam mogao da prestanem da razmišljam o njemu. Bio sam uveren da je Goja prvi moderni slikar. Više nego ikad želeo sam da snimim film o njemu." Zenc se složio da bi to mogao da bude divan film.
Kako je vreme prolazilo, producent i reditelj su nastavili da razgovaraju o toj ideji, pa su čak i razmišljali o određenim scenaristima. Međutim, Forman je imao favorita, poznatog scenaristu Žan-Kloda Karijera. Njih dvojica su se prvi put sreli 1966. na Filmskom festivalu u Sorentu, u Italiji. Do tada je Forman već režirao nekoliko filmova, među kojima su bili "Crni Petar" i "Ljubavi jedne plavuše", a Karijer je sarađivao s velikim španskim rediteljem Luisom Bunjuelom na scenariju za "Dnevnik jedne sobarice" i s Lujem Malom na filmu "Viva Marija". Ostali su prijatelji i pošto je Forman napustio Čehoslovačku, pa su i sarađivali na nekoliko filmova.
"Zainteresovala me je Miloševa ideja da snimi film ne o Goji, već o Španiji u Gojino vreme", kaže Karijer. "A Goja bi prirodno ušao u priču jer je živeo u to vreme." "Mislim da Goja nije bio svesno politički umešan. Bio je samo posmatrač, poput novinara", kaže Forman. "Komentarisao je i beležio ono što je video. Kao što sam kaže u filmu: 'Slikam ono što vidim'."
Ovaj film će vas svakako nagnati da se pozabavite, makar kratko, istorijom toga doba. Film koji će vas svakako naterati na razmišljanje. Ovo nije jedan od onih filmova kojim ćete biti očarani nakon izlaska iz bioskopske sale, ali ćete sigurno “odgledati” film bar još jednom u svojoj glavi. Odgledao sam gotovo sve filmove sa proslogodišnjeg FEST-a i izabrao sam da vam baš ovaj približim i dočaram; nije li to dovoljno da odgledate film?
Ukratko, radnja je smeštena u Španiji, 1792. godine. U toku je Francuska revolucija. Poznati slikar Francisko Goja postaje predmet interesovanja španske inkvizicije nakon što je njegova prelepa muza Ines optužena za jeres i stavljena na optuženičku klupu. Goja moli za njen život preko starog prijatelja Lorenca, monaha željnog vlasti. Ines je zarobljena, mučena i ostavljena da kopni u tamnici sve dok Lorenca ne proteraju iz španske crkve. Posle dvadesetak godina, Goja je na usponu kreativnosti, ali je gluv i pomalo na ivici ludila. Njih troje se nalaze nakon što je Francuska ukinula inkviziciju i oslobodila zatvorenike, a Lorenco je postao Napoleonov glavni tužilac protiv bivših španskih saveznik
U istorijskoj drami "Gojine utvare" glavne uloge tumače Havijer Bardem, Natali Portman i Stelan Skarsgard. Film prati priču viđenu očima velikog španskog slikara Franciska Goje o grupi ljudi u vreme političkih previranja i istorijskih promena. Priča počinje poslednjih godina španske inkvizicije, od invazije Napoleonove vojske na Španiju do konačnog poraza Francuza i ponovnog uspostavljanja španske monarhije.
Havijer Bardem je brat Lorenco, tajanstveni prepredeni član užeg kruga inkvizicije, koji nasrće na Gojinu mladu muzu Ines (Natali Portman). Ona je lažno optužena za jeres i pritvorena. Stelan Skarsgard igra Franciska Goju, proslavljenog slikara poznatog po raznobojnim dvorskim slikama, ali i po sumornim prikazima brutalnosti rata i života u Španiji. "Gojine utvare" režirao je Miloš Forman, prema scenariju koji je radio sa Žan-Klodom Karijerom.
Film se završava tako što brat Lorenco odbija da spase sebi život tako što bi još jednom promenio svoj ”identitet”, i postao čovek crkve i Španije. On strada na giljotini okružen narodom (među kojem vidimo sada već gluvog Goju).
Forman i Saul Zenc su već sarađivali na Oskarom nagrađenim filmovima "Let iznad kukavičjeg gnezda" i "Amadeus". "Let iznad kukavičjeg gnezda" imao je devet nominacija, a sa pet je nagrađen. "Amadeus" je od 11 nominacija osvojio osam Oskara. Forman je, podsećamo, režirao i filmove "Čovek na Mesecu", "Narod protiv Larija Flinta", "Kosa". Žan-Klod Karijer je sarađivao s Formanom na filmovima "Valmont" i "Svlačenje". Autor je preko 100 scenarija, među kojima su i Bunjuelovi filmovi "Diskretni šarm buržoazije" i "Taj mračni predmet želja".
Ideja o snimanju filma o velikom španskom slikaru Francisku Goji i španskoj inkviziciji prvi put je pala na pamet Milošu Formanu pre više od 50 godina, dok je bio student u komunističkoj Čehoslovačkoj. "Uopšte nije počelo s Gojom", seća se Forman. "Počelo je kada sam pročitao knjigu o španskoj inkviziciji i incidentu u kome je neko bio krivo optužen za zločin. "Mislio sam da je to mogao da bude početak divne priče. Bilo je mnogo paralela između komunističkog društva u kome smo živeli i španske inkvizicije. Naravno, znao sam da takva priča nikada ne bi mogla biti snimljena u Čehoslovačkoj, baš zbog sličnosti, tako da sam zaboravio na to, bar na neko vreme."
Međutim, dobre ideje ne umiru ni kada minu. One traju u umu, tako da ni ova nije bila izuzetak. Ponovo je oživela 30 godina kasnije u Madridu, gde su Forman i nezavisni producent Saul Zenc promovisali film "Amadeus", svoju drugu Oskarom nagrađenu saradnju, posle filma "Let iznad kukavičjeg gnezda".
"Miloš je došao na ideju da posetimo muzej Prado i tamo smo, između ostalog, videli najveću kolekciju Gojinih slika. Tada smo ih prvi put videli uživo. Bile su prelepe." Forman je bio fasciniran Gojom. On kaže: "Nisam mogao da prestanem da razmišljam o njemu. Bio sam uveren da je Goja prvi moderni slikar. Više nego ikad želeo sam da snimim film o njemu." Zenc se složio da bi to mogao da bude divan film.
Kako je vreme prolazilo, producent i reditelj su nastavili da razgovaraju o toj ideji, pa su čak i razmišljali o određenim scenaristima. Međutim, Forman je imao favorita, poznatog scenaristu Žan-Kloda Karijera. Njih dvojica su se prvi put sreli 1966. na Filmskom festivalu u Sorentu, u Italiji. Do tada je Forman već režirao nekoliko filmova, među kojima su bili "Crni Petar" i "Ljubavi jedne plavuše", a Karijer je sarađivao s velikim španskim rediteljem Luisom Bunjuelom na scenariju za "Dnevnik jedne sobarice" i s Lujem Malom na filmu "Viva Marija". Ostali su prijatelji i pošto je Forman napustio Čehoslovačku, pa su i sarađivali na nekoliko filmova.
"Zainteresovala me je Miloševa ideja da snimi film ne o Goji, već o Španiji u Gojino vreme", kaže Karijer. "A Goja bi prirodno ušao u priču jer je živeo u to vreme." "Mislim da Goja nije bio svesno politički umešan. Bio je samo posmatrač, poput novinara", kaže Forman. "Komentarisao je i beležio ono što je video. Kao što sam kaže u filmu: 'Slikam ono što vidim'."
Ovaj film će vas svakako nagnati da se pozabavite, makar kratko, istorijom toga doba. Film koji će vas svakako naterati na razmišljanje. Ovo nije jedan od onih filmova kojim ćete biti očarani nakon izlaska iz bioskopske sale, ali ćete sigurno “odgledati” film bar još jednom u svojoj glavi. Odgledao sam gotovo sve filmove sa proslogodišnjeg FEST-a i izabrao sam da vam baš ovaj približim i dočaram; nije li to dovoljno da odgledate film?
Osvrt na komediju
U filmu Smešna strana istorije 1 (History of the World 1)se, kroz jezik komedije, upoznaje istorija kroz neobičnu prizmu, kroz parodiju. Nije li davno rečeno da istoriju stvaraju pobednici? Ako u to doslovno verujemo, nije li svaka istorija smešna? Ne znam, ali Smešna strana istorije Mela Bruksa je vrlo zanosan i često obožavan film.
Ovaj film napisao je, režirao i producirao Mel Bruks (Mel Brooks), američki komičar rusko-jevrejskog porekla. Film se sastoji iz četiri veća i dva manja dela ─ i to: Kameno doba (The Stone Age), Stari zavet (The Old Testament), Rimsko carstvo (The Roman Empire), Španska inkvizicija (The Spanish Inquisition), Francuska revolucija (The French Revolution) i dela koji je ne sadrži eksplicitno istaknut naziv a za temu ima „poslednju večeru“ u Judeji.
Mel Bruks nije odustao od poznate prakse da glumi glavne uloge ni u ovom filmu. Ovog puta glumio je pet uloga: Mojsija, Komikusa ─ stand-up filosofa, Tomasa de Torkamatu (Tomás de Torquemada), kralja Luja XVI i kraljevog dvojnika Žaka pissboy-a. Veliku glumačku ekipu čine: Sid Sejzar (Sid Caesar), Šeki Grini (Shecky Greene), Gregori Hajns (Gregory Hines) i glumice i glumci koji neizostavno nastupaju uz Mela Bruksa ─ Dom Deluis (Dom DeLuise), Madelajn Kan (Madeline Kahn), Harvi Korman (Harvey Korman), Kloris Liejčman (Cloris Leachman), Andreas Vutsinas (Andrėas Voutsinas) i uticajni engleski pisac i glumac Spajk Miligan (Spike Miligan). Film poseduje i tzv. kameo pojavljivanja; takve nastupe imali su: čuvena glumica Bea Artur (Beatrice Arthur), osnivač Playboy magazina Hju Hefner (Hugh Hefner), glumac Džon Hart (John Hurt), zatim reditelj, glumac i producent Beri Levinson (Bary Levinson), stand-up komičar Džeki Mejson (Jackie Mason), reditelj Pol Mazurski (Paul Mazursky), komičar i violinista Henri Jangmen (Henry Youngman), kao i mnogi drugi. Orson Vels (Orson Welles) bio je narator u filmu, ali se nije pojavljivao ni u jednoj sceni. Stiče se utisak da su svi hteli da učestvuju u ovom filmu nastalom 1981. godine.
Možemo naići na veliki broj anahronizama, međutim, njihovo mesto i jeste u ovom filmu, svojim prisustvom oni omogućavaju humor, sve vreme praveći paralelu između savremenog sveta i epohe koja se predstavlja. Na primer crnac koji sluša fanki (funky) muziku na kasetofonu sa zvučnika pribijenih uz uvo usred antičkog Rima je anahronizam, ali i dobar štos.
Na kraju filma zaokružuje se koncept i gubi odeljenost među delovima filma. Naime, sve do završne scene u kojoj dvojnik kralja Luja XVI, ranije pomenuti pissboy, stoji kraj giljotine i čeka sopstveno pogubljenje, koje se ne dešava zbog pojavljivanja konja Mirakl (čudo na eng. jeziku), konja koji je imao zapaženo mesto ranije u filmu, svaka parcija filma može se posmatrati kao zasebna celina. Mirakl povezuje priču o rimskom carstvu i priču o francuskoj revoluciji jer se pojavljuje u obe, i shodno tome postoji dva milenijuma. Šta više, situacija se ne menja ni sa glumcima i glumicom koji se nalaze u prikolici, iza konja, kao i sa pissboy-em koga oni prepoznaju i spašavaju. Međutim, ovaj film nije put kroz realnu istoriju, on je put kroz njenu parodiju. Upravo sam zbog toga rekao da je anahronizmima mesto u ovom filmu.
Igra rečima je briljantna u Smešnoj strani istorije 1, recimo, engleski „flertuje“ sa latinskim u Rimskom carstvu: glavni junak stand-up filosof zove se Komikus, a njegov menadžer Sviftus (Ron Carvey); u Cezarovoj palati (slikana je zgrada Cezarove palate, kazina u Las Vegasu) kada je Markus Vindiktus (inače glumac Shecky Greene), dok se imperator (Dom DeLuise) kupao, upitao šta sluga treba da učini da bi mu se podarila, nimfa odgovara: „servant waits till master bathes“ (sluga čeka dok se gospodar kupa, ali samo izgovoreno zvuči ─ sluga čeka dok masturbira). Takođe u Rimskom carstvu, kada Komikus i Josifus pokušavaju da se kamufliraju, odnosno utope među rimske senatore, oni to jednostovno čine tako što glasno i učestalo izgovaraju: „Sranje, sranje, sranje...“. U Španskoj inkviziciji prilikom predstavljanja inkvizitora Torkamate, narečenog sveštenici najavljuju kao osobu koju ne možete da odvratite ni od čega ─ „can’t talk him out of anything“ ─ što brzo izgovoreno zvuči slično prezimenu inkvizitora.
Treba istaći da je za istorijske teme kojima će se baviti u filmu Bruks izabrao opšte poznate istorijske periode kako bi pridobio što veću prisutnost gledateljki i gledaoca u bioskopima. Zvuči nestvarno, ali buđžet Smešne strane istorije iznosi svega 11 miliona američkih dolara. Za to je u velikoj meri zaslužan Albert Vitlok (Albert Whitlock) koji je pravio pozadine tzv. mejt (matte) slike, te je kamera umesto pravog zamka inkvizicije, rimskog carstva ili natpisa The end koristila mejt slike. Vitlok se zapravo pojavljuje u filmu ─ on je prodavac polovnih trijumfalnih kola u Rimu. Ima još par zanimljivosti koje bih ovom prilikom izneo: prva postavka glumaca nije bila ista kao konačna, naime, umesto Gregori Hajnsa trebalo je da ulogu Josifusa glumi Ričard Prajor (Richard Pryor) koji je zamenjen zbog problema sa narkoticima; scena sa plivačicama u Španskoj inkviziciji snimana je obrnuto tako da prskalice ne padaju sa štapića već idu i kontra smeru; Bruks je snimio pesmu sa nazivom „Dobro je biti kralj“ (koju više puta izgovara u poslednjem delu filma, Francuskoj revoluciji, direktno u kameru), došla je do 67. pozicije na Billboard-ovoj hot dance muzičkoj listi.
Na samom kraju filma dolazi najava drugog dela koja služi kao udica, ali koji nikad nije ugledao svetlost dana. Tu, ovog puta Bruks (a ne Vels) u ulozi naratora najavljuje: Hitlera na ledu (Hitler on Ice), Vikinšku sahranu (Viking Funeral) i Jevreje u svemiru (Jews in Space).
Dosta truda uloženo je u muzički segment filma, drugim rečima muzika je odmerena, jednostavna (bez pežorativne konotacije) i pravovremena. Numeru pod nazivom Inkvizicija uradili su zajedničkim snagama Mel Bruks i Roni Grejem (Ronny Graham) i to: Bruks muziku, a Grejem tekst. Dok je numera pod nazivom Jevreji u svemiru u potpunosti Bruksova kreacija. Ostalu muziku u filmu stvorio je Džon Moris (John Morris).
Ukoliko niste pogledali ovaj film obavezno to uradite!
Ovaj film napisao je, režirao i producirao Mel Bruks (Mel Brooks), američki komičar rusko-jevrejskog porekla. Film se sastoji iz četiri veća i dva manja dela ─ i to: Kameno doba (The Stone Age), Stari zavet (The Old Testament), Rimsko carstvo (The Roman Empire), Španska inkvizicija (The Spanish Inquisition), Francuska revolucija (The French Revolution) i dela koji je ne sadrži eksplicitno istaknut naziv a za temu ima „poslednju večeru“ u Judeji.
Mel Bruks nije odustao od poznate prakse da glumi glavne uloge ni u ovom filmu. Ovog puta glumio je pet uloga: Mojsija, Komikusa ─ stand-up filosofa, Tomasa de Torkamatu (Tomás de Torquemada), kralja Luja XVI i kraljevog dvojnika Žaka pissboy-a. Veliku glumačku ekipu čine: Sid Sejzar (Sid Caesar), Šeki Grini (Shecky Greene), Gregori Hajns (Gregory Hines) i glumice i glumci koji neizostavno nastupaju uz Mela Bruksa ─ Dom Deluis (Dom DeLuise), Madelajn Kan (Madeline Kahn), Harvi Korman (Harvey Korman), Kloris Liejčman (Cloris Leachman), Andreas Vutsinas (Andrėas Voutsinas) i uticajni engleski pisac i glumac Spajk Miligan (Spike Miligan). Film poseduje i tzv. kameo pojavljivanja; takve nastupe imali su: čuvena glumica Bea Artur (Beatrice Arthur), osnivač Playboy magazina Hju Hefner (Hugh Hefner), glumac Džon Hart (John Hurt), zatim reditelj, glumac i producent Beri Levinson (Bary Levinson), stand-up komičar Džeki Mejson (Jackie Mason), reditelj Pol Mazurski (Paul Mazursky), komičar i violinista Henri Jangmen (Henry Youngman), kao i mnogi drugi. Orson Vels (Orson Welles) bio je narator u filmu, ali se nije pojavljivao ni u jednoj sceni. Stiče se utisak da su svi hteli da učestvuju u ovom filmu nastalom 1981. godine.
Možemo naići na veliki broj anahronizama, međutim, njihovo mesto i jeste u ovom filmu, svojim prisustvom oni omogućavaju humor, sve vreme praveći paralelu između savremenog sveta i epohe koja se predstavlja. Na primer crnac koji sluša fanki (funky) muziku na kasetofonu sa zvučnika pribijenih uz uvo usred antičkog Rima je anahronizam, ali i dobar štos.
Na kraju filma zaokružuje se koncept i gubi odeljenost među delovima filma. Naime, sve do završne scene u kojoj dvojnik kralja Luja XVI, ranije pomenuti pissboy, stoji kraj giljotine i čeka sopstveno pogubljenje, koje se ne dešava zbog pojavljivanja konja Mirakl (čudo na eng. jeziku), konja koji je imao zapaženo mesto ranije u filmu, svaka parcija filma može se posmatrati kao zasebna celina. Mirakl povezuje priču o rimskom carstvu i priču o francuskoj revoluciji jer se pojavljuje u obe, i shodno tome postoji dva milenijuma. Šta više, situacija se ne menja ni sa glumcima i glumicom koji se nalaze u prikolici, iza konja, kao i sa pissboy-em koga oni prepoznaju i spašavaju. Međutim, ovaj film nije put kroz realnu istoriju, on je put kroz njenu parodiju. Upravo sam zbog toga rekao da je anahronizmima mesto u ovom filmu.
Igra rečima je briljantna u Smešnoj strani istorije 1, recimo, engleski „flertuje“ sa latinskim u Rimskom carstvu: glavni junak stand-up filosof zove se Komikus, a njegov menadžer Sviftus (Ron Carvey); u Cezarovoj palati (slikana je zgrada Cezarove palate, kazina u Las Vegasu) kada je Markus Vindiktus (inače glumac Shecky Greene), dok se imperator (Dom DeLuise) kupao, upitao šta sluga treba da učini da bi mu se podarila, nimfa odgovara: „servant waits till master bathes“ (sluga čeka dok se gospodar kupa, ali samo izgovoreno zvuči ─ sluga čeka dok masturbira). Takođe u Rimskom carstvu, kada Komikus i Josifus pokušavaju da se kamufliraju, odnosno utope među rimske senatore, oni to jednostovno čine tako što glasno i učestalo izgovaraju: „Sranje, sranje, sranje...“. U Španskoj inkviziciji prilikom predstavljanja inkvizitora Torkamate, narečenog sveštenici najavljuju kao osobu koju ne možete da odvratite ni od čega ─ „can’t talk him out of anything“ ─ što brzo izgovoreno zvuči slično prezimenu inkvizitora.
Treba istaći da je za istorijske teme kojima će se baviti u filmu Bruks izabrao opšte poznate istorijske periode kako bi pridobio što veću prisutnost gledateljki i gledaoca u bioskopima. Zvuči nestvarno, ali buđžet Smešne strane istorije iznosi svega 11 miliona američkih dolara. Za to je u velikoj meri zaslužan Albert Vitlok (Albert Whitlock) koji je pravio pozadine tzv. mejt (matte) slike, te je kamera umesto pravog zamka inkvizicije, rimskog carstva ili natpisa The end koristila mejt slike. Vitlok se zapravo pojavljuje u filmu ─ on je prodavac polovnih trijumfalnih kola u Rimu. Ima još par zanimljivosti koje bih ovom prilikom izneo: prva postavka glumaca nije bila ista kao konačna, naime, umesto Gregori Hajnsa trebalo je da ulogu Josifusa glumi Ričard Prajor (Richard Pryor) koji je zamenjen zbog problema sa narkoticima; scena sa plivačicama u Španskoj inkviziciji snimana je obrnuto tako da prskalice ne padaju sa štapića već idu i kontra smeru; Bruks je snimio pesmu sa nazivom „Dobro je biti kralj“ (koju više puta izgovara u poslednjem delu filma, Francuskoj revoluciji, direktno u kameru), došla je do 67. pozicije na Billboard-ovoj hot dance muzičkoj listi.
Na samom kraju filma dolazi najava drugog dela koja služi kao udica, ali koji nikad nije ugledao svetlost dana. Tu, ovog puta Bruks (a ne Vels) u ulozi naratora najavljuje: Hitlera na ledu (Hitler on Ice), Vikinšku sahranu (Viking Funeral) i Jevreje u svemiru (Jews in Space).
Dosta truda uloženo je u muzički segment filma, drugim rečima muzika je odmerena, jednostavna (bez pežorativne konotacije) i pravovremena. Numeru pod nazivom Inkvizicija uradili su zajedničkim snagama Mel Bruks i Roni Grejem (Ronny Graham) i to: Bruks muziku, a Grejem tekst. Dok je numera pod nazivom Jevreji u svemiru u potpunosti Bruksova kreacija. Ostalu muziku u filmu stvorio je Džon Moris (John Morris).
Ukoliko niste pogledali ovaj film obavezno to uradite!
Thursday, January 17, 2008
Filmovi Alehandra Žodorovskog na DVD-u
Konačno, nakon više od tri decenije čekanja! Tri filma legendarnog sineaste Alehandra Žodorovskog: Fando y Lis, El Topo i The Holy Mountain.
Wednesday, January 16, 2008
Ponoćna tišina
Hiksvil, Ilinoj
7. april 2000 god.
Hiksvil gradić od 4000 stanovnika na pola puta između Norviča i Klejborna, delom oslonjen na zapadne obronke planine Steten. Patroldžija Keli Benitez zamenik Šerifa Hiksvil okruga krenuo je u redovnu patrolu.
Rejon koji je pokrivao nije spadao u najveće u Hiksvil okrugu, ali 80 milja puta do Norviča na zapadu Ilinoj-a po noći, gde nema rasvete i nije autoput ipak nije malo.
Put kojim je upravljao svojim 5 godine starim Ford “Explorer-om” terencem, pružao se pravo kao strela.
Put je znao napamet od izlaska iz Hiksvila 2 milje na zapad farma Džeksonovih, stari Fil
“Spadalo” , šaljivdžija često je prijavljivao krađe samo da bi neko došao i napravio zapisnik Bio je neumoran u zbijanju šala.
Šerif Klark ga je dobro poznavao i gledao mu kroz prste pa smo svi prošli školu starog Fila.
Lopovi o kojima je tako maštovito govorio a nikad ih nije najjasnije uočio, ali je sa sigurnošću mogao da kaže da ih je bilo najmanje dvojica, ili čak i više njih koji se motaju oko kuće i uznemiruju ga, bili su stari znanci ovdašnjih farmera. Rakuni.
I
-“Nikad nisam pomislio da ostavim Fila” reče Keli …”imao je svojih oko 80 godina ali se po njemu to ne bi moglo zaključiti, bio je pun zaraznog optimizma i to je znao da prenese na druge…..a meni je to itekako trebalo”!
-“Samoća je veliki neprijatelj a na neki način sam voleo tog starca, bili smo u neku ruku veoma slični, usamljeni.”
-“Već sam mogao da čujem dispečera Mardž iz šerifove kancelarije kako zove i pita ko je najbliži da proveri šta se “dešava” na Džeksonovoj farmi, međutim stari Fil me je poštedeo za večeras“.....
-“Posle farme se pružalo 30 milja puta do Finegan raskrsnice, obično nema mnogo saobraćaja ali je Deksterova pilana u blizini i dešavalo se da trupci ispadnu sa kamiona…i naprave problem”.
-“Poslednji put se desilo baš kada je šerif Klark bio u patroli, menjao me je, sećam se bila je mamina godišnjica, Debra Džejms je preminula, 5 godina je prošlo a kao da je bilo juče….da, taj dan smo upamtili i Klark i ja.”
-Sigurnosna sajla se otkačila i sručila trupce na prednji deo policijskog automobila samo što je šerif Klark izašao da se vidi sa Džimom Deksterom , vlasnikom pilane.
Od Krajslera “Intruder-a” nije ostalo mnogo…u stvari nije ostalo ništa, pa ipak...
-“Sreća ili iskustvo, su spasli Klarka, ali ne i Dekstera”.
-Džim je kupio novo vozilo za šerifsku kancelariju , Ford “Explorer”.
II
-“Stigao sam do Fineganove raskrsnice za 40 minuta i parkirao se tik uz put, javio sam Mardž da sam u rejonu Deksterove pilane i kao i svaki put u patroli čekao na svetla u daljini koja su se pojavljivala.”
-“U ovoj hladnoj i tihoj aprilskoj noći vremena za razmišljanje imao sam na pretek.”
-“Put 62 po svom značaju bio je lokalnog karaktera i kao takav bio je pod mojom jurisdikcijom, nije bilo nekog preterano velikog posla, ali sam upućivao zalutale vozače kako da dođu do autoputa H42 i uključe se prema Čikagu ili Pitsburgu.”
-“Dok sam slušao zvuke vozila koja su prolazila, pokušavao sam da licitiram koje bi vozilo moglo biti u pitanju.”
-“Znao sam da pogodim noću po zvuku da li je Bjuik ili Kadilak, Ford ili, Krajsler a tek drumske krstarice, Mek ili Kenvort, te nijanse u brektanju mašine znali su samo oni koji su proveli vreme sa njima…..a ja sam proveo dosta vremena.”
-“Radionica Džima Barta bila je mesto gde sam često kao klinac dolazio da gledam i „popravljam“ automobile, tu je uglavnom bilo farmerskih starudija koje su posle eksploatacije bile za staro gvožđe, ali ih je Džim ponovo vraćao u život na radost njihovih vlasnika iz okruga.“
-„Bio je strpljiv i pažljiv majstor, svaku mušteriju bi saslušao i rekao kada da dođe, ako do tada ne bude popravljeno, ne bi naplatio.“
-„Najpošteniji čovek kojeg sam znao je otišao tiho, onako kako je i živeo.”
-“Umro je prošle godine u junu, u radionici u kojoj je proveo 45 godina, veliki gubitak za
naš okrug, za Hiksvil, za mene.“
-“Trgnuo sam se iz razmišljanja, …..koliko je sati, već 23:30 mora da sam zadremao, koliko li je vozila prošlo pored mene!?”
–Radio se ne čuje, niko ne zove, “Tišina”……..
III
……..-“Tišina, neverovatna tišina”, mislio je u sebi vozač Volvo-a karavan verzije, čovek za volanom imao je nešto preko 65 godina, uredno odeven u sakou bež boje, lice ogrubelo od sunca, teško se skidaju bore profesije posebno mornaričkog oficira na Pacifiku.....poslednjih 5 godina u penziji.
Putokazi koji ga navode prema Čikagu se smenjuju polako...ograničenje brzine ....put 62 preko Klejborna, pa Hiksvil, Fineganova raskrsnica.... zatim 90 milja severnije autoput H42 i za nekoliko sati je kod kuće, kod porodice u Čikagu.
-“ Ovom brzinom od 65 milja sam za……3 časa kući.”
-“Hiksvil…mesto koje je vraćalo sećanja na jedan davni život koji je imao.... Debra Džejms, koliko je nisam video, preko 30 godina, sigurno. Razvod poslednja zajednička stvar koju smo uradili...da li smo sve rekli jedno drugom,.... ionako to sad nije važno.“
Keli Benitez je izašao iz vozila u hladnu noć, april u Hiksvilu je uvek bio drugačiji,
blizina planine je donosila svež planinski vazduh koji je noću znao da zavara putnike.
Nije bilo više od 20-30 F .
Prvo svetlo koje je ugledao dolazilo je iz pravca Klejborna, duga svetla....osluškivao je zvuk vozila, benzinac.
Nedugo zatim vozilo je prošlo pored Kelija brzinom koja nije predviđena za put kojim se kretalo. Volvo karavan.
Iskustvo mu je nalagalo da ne pravi propuste za vozače koji su u žurbi i krenuo je, upaljena rotacija nije ostala neprimećena Volvo je usporio i stao na kraj kolovozne trake.
Zaustavljajući vozilo tek nekoliko metara iza Volva, Benitez je pažljivo osmatrao
tražeći znake nevolje.
Vozač je Volva je držao ruke na volanu tako da policajac može da ih vidi, sve je izgledalo regularno…. nema drugih saputnika.
-“Zameniče u čemu je problem” upita vozac Volvoa!?
-“Gospodine vozili ste preko 60 milja na sat na putu gde je ogranicenje 50”, mirno je rekao Keli.
-“ Vasu vozacku dozvolu, molim!”
-“Znate nisam video ogranicenje” pokusao je da “omeksa” zamenika serifa vozac Volvo-a.
-“Ako idete iz pravca Klejborna niste mogli da promasite znak ogranicenja”-rece Keli.
Gledajući sa bater-lampom podatke vozača Keli je zastao ..
…..”Vi ,vi se zovete Džef, Džef Benitez!”
-“Da, to sam ja”-odgovori vozač.”
-“ Da li ste bili oženjeni ženom po imenu Debra Džejms!?”-upita Keli.
-“Da”, …”Ali kako vi to znate!?” -upita vozač.
Keli je prebledeo, taj šok je bio iznenadan kao i ceo njegov prethodni život, odrastanje, služba u Marincima, šerifska služba.....
Čovek pred njim je biološka figura, nečega što bi nazvali otac. Nekoga koga nije imao u pravom smislu sve ove godine. Gledajući to preplanulo lice mogao je da prepozna crte lica čoveka sa fotografije koju je majka ponekad krišom izvlačila i gledala.
Ostario je ali te oči se nisu promenile, urezane su u njegovo sećanje duboko,zauvek
To je sigurno On, moj otac.....provlačile su se misli i reče:
-“ Ja , ja sam Keli, Keli Benitez sin Debre Džejms…”
Radio se nije oglasio, samo tišina……..
u Beogradu
6.3.2007.
Tuesday, January 15, 2008
Subscribe to:
Posts (Atom)
