Slika žene u srpskoj kinematografiji

Да ли се улога филма у животу човека променила од тог давног 28. децембра 1895. године? Да ли се на филмску уметност и данас гледа као на могућност приказивања многобројних искрица живота из најразличитијих аспекта гледања? Почевши од прве филмске пројекције у подруму ресторана «Гран кафе» на Булевару Каписин у Паризу и филмова попут «Улазак воза у станицу Циота» , «Бебин доручак» , «Излазак радника из фабрике Лимијер», «Поливени поливач» који су се тада први пут приказивали, филм се развио на свим пољима које обухвата. Данас постоји толико различитих филмских жанрова и у зависности од нашег интересовања, жеља, потреба, нуди нам се велики избор филмских остварења.

Женских ликова у домаћој, али и у светској кинематографији, некако по правилу, има мање. Да ли је због тога крив доминантан мушки дискурс или нешто друго, питање је. У зависности од политичких околности, различитих идеологија институција као што су црква, породица, школа, у српској кинематографији снимљено је доста филмова који су добар показатељ друштвене климе у нашој земљи. Како је лик жене приказан у тим филмовима и да ли се мењао кроз време или је, пак, монотоно остајао исти, покушаћемо да сазнамо кроз социолошке портрете жена које су се појављивале у одређеним домаћим филмовима.

Прву јунакињу домаће кинематографије коју бих обрадила јесте Петрија, из култног филма Срђана Карановића «Петријин венац» снимљеном по истоименом роману Драгослава Михајловића. Временски период који овај филм обухвата почиње од Другог светског рата, па све до 60­-тих година прошлог века. Гледајући «Петријин венац» стичете јасну слику расподеле улога између мушкараца и жена у том временском периоду, али се и упознајете са општим стањен друштвене свести. Петрија представља прототип српске жене са села. То је жена којој је цео живот био испуњен проблемима и несрећама, која је све ударце и псовке примала храбро и настављала даље да се суочава са игром званом живот. Петријина чувена реченица «ће се поправим Добривоје» говори колико она себе и своје потребе ставља иза жеља свих других. Српска жена тог времена представљена је као необразована, али јако трезвена и бистрог ума. Управо због тога што се није школовала, она је сујеверна и често посећује врачаре, мислећи да ће тиме решити своје проблеме. У сељачкој кући је била потребна жена која ће да рађа и сачува децу. Уколико не би било тако, као у Петријином случају, сматрана је за фалеричну, малерозну и особу коју нигде срећа не тера. Такве жене су мужеви најчешће остављали, а оне би морале да прихватају све ћутке. На себе би тада навукла велику срамоту и тугу, толику да не би била у стању да се врати ни у родитељску кућу. Иако српска жена, попут Петрије, једнако добро ради и по кући и на пољу, она нема право гласа. Муж обично не слуша њене савете јер је «глупа и са ту своју женску памет ништа не схваћа». Да ли она стварно ништа не схвата? Не, она врло јасно све види и све разуме, али мањак поштовања према њој као личности и према свим њеним дневним активностима доводе до конструисања оваквих и сличних реченица и ставова. Жена није слободан човек. Она је ту искључиво да би рађала децу и пазила на домаћинство. Није навикла на лепу гардеробу, модерне фризуре, већ је «више у свој век била боса, но обувена». Најчешће је у црнини, са повезаном црном марамом јер како стари тако блиски људи из њене околине умиру што због рата што због болести. Петрија је као и већина жена тада, жељна љубави, пажње и нежности. Љубав јој никад није у потпуности узвраћена, али не мари за то. Има она других мука којима мора да се посвети, ко још гледа на љубав ...

Колико сте се пута погледали у огледало и видевши свој лик пожелели да вам је нос мањи, груди веће, а усне пуније? Пронашли сте се у овој реченици? Е па, онда ћете сигурно бар донекле разумети психичко стање и понашање девојке Бранке из филма Светислава-Бате Прелића «Шећерна водица». Који је основни проблем ове девојке из кога проистичу сви њени остали проблеми? Њен нос. Да, управо тако! Све Бранкине фрустрације и незадовољство сопственим животом конструишу се захваљујући повећем носу који «краси» њено младо лице. Тај комплекс утиче на Бранкино понашање, облачење, навике и начин на који је посматрају људи из њене околине. Вероватно ће се поједине девојке препознати у Бранки, а ево како изгледа њен портрет – облачи се, хода, гестикулира и изражава се попут некаквог сировог мушкарца, псује, пуши, пије, груба је, иронична и свадљива. Као и у већини случајева главни узрик женских фрустрације је недостатак љубави. Управо у томе лежи још један у низу Бранкиних комплекса проистеклих из већ поменутог носа. Бранка је са 22 године још увек невина и никада у животу није имала дечка. Ту долазимо до занимљивих закључака. Девојке које из одређених разлога нису успеле да се остваре и на љубавном плану, представљене су овде као емоционално незреле, застрашене од свих интимних (сексуалних) односа, затворене и несигурне. Оне су жељне оне искрене, неискварене љубави, али врло често из те претеране жеље да буду вољене бирају погрешне, успутне партнере. Бранка је свакодневно изложена подсмеху и подругљивим, непријатним коментарима својих колега и «пријатеља». На њих одговара саркастичним осмехом, трудећи се да изгледа незаинересовано, као да је ништа од тога не дотиче. Такве су жене (али богами и мушкарци!) – потискују своја негативна осећања, али негде дубоко у себи пате, разочаравајући се још више у себе, али и у друштво и свет уопште. Љубомора и завист избијају из човека услед његовог незадовољства и искомплексираности сопственим изгледом и телом. Такав је случај и са Бранком. Иако је она у суштини весела, насмејана и духовита девојка, чим се нађе у друштву лепих, женствених девојака које су мушкарцима привлачне, Бранка аутоматски спушта главу и постаје стидљива, намрштена и ћутљива. Тиме жели да сакрије своју «срамоту» и показује колико је несигурна и колико није у стању да прихвати себе онаквом каква јесте. Иако је овај филм снимљен пре више од 20 година, поруке које шаље кроз лик Бранке универзалне су и вечне. Да ли ће вам се живот заиста бити бољи и квалитетнији ако промените неки део свог тела? Самопоуздање ће вам изненада нагло порасти и сви ваши проблеми нестаће као да никада нису ни постојали? Тешко ... Ви ћете, као и Бранка, и даље бити иста особа, а ваши страхови ће и даље бити у вашим мислима. Бранка је представљена као једна изузетно искомплексирана, несигурна млада жена, али и поред тога она је вољена, мада тога ни сама није свесна. Нису јој биле отребне никакве операције да би променила свој живот. Требало је само да се препусти оној искреној љубави коју није желела да прихвати и њена вешто скривена женственост би тада храбро испливала на површину...

Један од мојих омиљених филмова снимљен по истоименом роману Слободана Селенића јесте филм Горчина Стојановића «Убиство са предумишљајем». Карактеришу га два јако упечатљива женска лика – две Јелене. Прва Јелена везана је за период након Другог светског рата и сушта је супротност лику Петрије. Ако је Петрија презентовала жену са села тог периода 20. века, онда је Јелена пример за жену из града у истом историјском раздобљу. Градска српска жена представљена је кроз лик Јелене као лепа, негована, увек отмено и елегантно обучена. Она је префињена и углађена, а њена достојанственост у неким тренуцима чак делује уображено и надмено. Признаћете да су ове карактерне особине дијаметрално различите од особина припросте, једноставне жене са села као што је Петрија која нема ни оно мало слободе која јој дозвољава да човека погледа право у очи. Шта је оно што прави толики јаз између карактера и понашања Петрије и Јелене? Пре свега, то су другачије околности и средина у којима су одрасле, али и различити нивои образовања које поседују. Јелена се родила и живела у градској, релативно еманципованој средини у којој је могла слободно да изрази своје ставове и мишљења, а њена богата породица омогућила јој је да стекне велико образовање. Све су то ставке које су јој дозволиле да изгради одређени ауторитет и углед у друштву. Јелена не да на себе, али стицајем тадашњих околности она је приморана да балансира између прошлости и садашњости. Гнуша се медиокритета и примитивизма људи који су на власти, а потичу из конзервативних, традиционалних средина из којих је и Петрија, али се прилагођава условима живљења који ти људи намећу, ради остварења својих циљева. На какав год проблем да наиђе, Јелена ће се потрудити да се и даље држи и опходи као права дама што она и јесте, док би Петрија тада у потпуности заборавила на себе, своје понашање и изглед. Породица и средина из којих потичу су Јелени и Петрији наметнули тотално другачије системе вредности који су и њих две конструисали као различите личности чији се циљеви у животу крећу супротним токовима. Друга Јелена, иначе унука прве, требало би да осликава урбану, градску девојку 90-тих година прошлог века. Онако пргава, оштрог језика и мисли и без икаквих предрасуда, помало огорчена на своју породицу и друштво, Јелена пркоси систему. Ова малада жена, међутим, иако је пркосна, лагано се препушта целокупној лошој друштвеној и политичкој клими 90-тих година тиме што се не труди да промени било шта у својој околини. Она је пасивни посматрач који све ружне ствари које се збивају пред њеним очима иронично коментарише, али ништа од тога нема толику јачину да би у њој нешто покренуло. Јелена је усамљена, при том врло несигурна у своју лепоту и мада делује неустрашиво и помало уображено, у суштини је нежна, осетљива и уплашена. Није тип домаћице која ће сатима сређивати стан и спремати ручак. Она тим «женским» пословима не придаје никакву важност као ни већина данашњих модерних жена којима је каријера на првом месту. Јелена није патријархално васпитана и ослобођена је свих конзервативних стега. «Не требају ти заруке да би ухватио девојку за сису», једна је од њенх многобројних изјава из којих се јасно да закључити колико је Јелена без предрасуда, већ слободних схватања. Међутим, чињеница је да су већина младих жена данас саме и да се јако тешко везују јер се плаше остављања, баш као и Јелена. Тек када је осетила чари праве љубави, Јелена се осетила у потпуности испуњеном и срећном. Та љубав ју је отргнула од пасивности, макар на кратко ...

Филм Олега Новковића «Сутра ујутру» такође младу жену данашњице приказује као особу која нема циљ у животу, која се препушта лошим животним таласима који је окрећу пијанству, бесумучном понижавању и још интезивнијој усамљености. Саша је девојка која има услове да води нормалан живот, али из одређених разлога не жели да их искористи. Саша је запуштена, али лепа девојка, покупила је све мушке манире и примењује их горе од појединих мушкараца. С обзиром да јој дани нису испуњени неким битним обавезама, проводи их тако што се опија, спава по клупама и иживљава над стварима не би ли тако из себе избацила сав бес и незадовољство проузроковано сопственим понашањем и животом. Када је у алкохолисаном стању, њен поглед је туп, безличан и тада своју личност спушта на најниже гране. Саша, попут већине омладине данас, отворена је и дрска. Њено понекад бунтовно понашање произилази из лоше донешених одлука и поступака из прошлости са којима не може да се помири. И Саша пати због недостатка љубави која јој је очајнички потребна не би ли успела да ипак пронађе неки смисао свог живота. Изгледа да су жене у домаћим филмовима генерално несрећне у љубави услед чега можда и немају вољу да се боре и истрају за свој лични напредак. Лакше им је да се препусте летаргији која их носи или у смрт или у још дубље безнађе ....

Лик тинејџерке Наташе, из истоименог филма Љубише Самарџића можда је један од најтрагичнијих женских ликова домаће кинематографије. Наташа је дете које од свег срца жели да живи неким бољим животом, жели да воли и буде вољена, да јој дани буду испуњени срећом. Убиство Наташиног оца, мења њен целокупан поглед на свет. Удаљава се од мајке и друштва и одлучује да узме правду у своје руке. Постаје дивља, необуздана, пуна беса и гнева. Мрзи све људе око себе и свакодневно се у њеној глави ствара све већи и већи хаос. Услед различитих емоционалних проблема насталих стицајем, друшвених и политичих околности, Наташа, као и већина тинејџера њених година, огорчена је и жељна промена. Својим ни мало пријатним речником богатим псовкама, Наташа жели да напакости свима за које сматра да су заслужили да пате као и она. Своју тугу лечи у аклохолу и лековима и под њиховим дејством Наташа престаје да буде свесна својих речи и дела. Тада је воде неки други нагони, исти они који ће је одвести у смрт. Тако је морало бити јер Наташа једноставно «није припадала овде»...

Оно што се може закључити из горе наведених социолошких портрета женских ликова домаће кинематографије јесте да су жене углавном представљене као мученице опхрване емотивним и психичким проблемима услед којих имају комплексе, предају се неким пороцима или се просто мире са својим тужним животом не покушавајући да ишта промене. Постоји, међутим, и још један мало другачији опис жене који често виђамо у многим филмовима ...

«Лепота порока» један је од најпознатијих филмова Живка Николића. Основни мотив овог филма јесте сукоб традиционалних и модерних схватања брака, љубави, секса, породице. Кулминација тог сукоба дешава се у лику Јаглике. С обзиром да је Јаглика одрасла, живела и удала се у патријархалној, конзервативној црногоркој породици, њој је непојмљиво да отворено разговара у својим осећањима, потребама жељама. На њу се гледа као на радну снагу која је ту да одржава кућу, а у појединим тренуцима, Јаглика је чак и ствар која не треба да показује било какве емоције. Шта се дешава у Јаглици када се сусретне са тоталном другачијим приступом браку, сексу и уопште начину живљења? Јаглика је особа жељна љубави и оног транутка када јој се укаже прилика да искаже слободно своје страсти она, у очима своје традиционалне породице, постаје блудница. Њена стидљивост и уплашеност лагано нестају, заборавља на све «моралне» кодексе не мислећи на последице. Не боји се више свог тела, али ни додира туђег. У већини друштава превара се жени не опрашта. Жена не сме да поклекне својим страстима, не сме да се загледа у другог, не сме да пожели оног који није њен муж. Ако се усуди да то учини, она постаје жена која није вредна пажње, која не зна да очува дом и праве вредности. Она је блудница чије понашање наилази на најоштрије критике институција које је окружују као што су породица или црква. Јаглика постепено ослобађа своју традицијом спутану сензуалност и постаје неверна жена која је том својом преваром заслужила најгору казну – смрт. Шта год радила, Јаглика као личност остаје обележена за цео живот. Она је само лик на филму, али жена са сличном судбином има и у нашој свакодневној реалности.

Споредне женске улоге које би требало да карактеришу жене «сумљивог» морала врло су честе у домаћим филмским остварењима. Почећу од филма Горана Паскаљевића «Варљиво лето ‘68» и легендарне пекарке Јагодинке Симоновић. Својим кокетним осмесима, коментарима који изазивају и еротичним деколтеом, Јагодинка је побудила страст у једном младом, неискусном младићу. Она га својим заводљивим погледом наводи на «блуд» и он тада заборавља на све «часне» поуке којим су га родитељи учили. Јагодинка је слободног ума, не да се везати ни за једног мушкарца. Докле год јој је мушкарац интересантан, она ће му посвећивати своју пажњу, али оног тренутка када у њему не налази више ништа што би је инспирисало на флерт, она га заборавља и налази нов «плен». Јагодинкин морал наилази на велике осуде друштва у ком је живела, али то њу не дотиче.Она је истинска заводница, али да ли је због тога можемо сматрати и блудницом?! Мало флерта никоме није на одмет ...

Слободан Шијан снимио је два култна филма – «Ко то тамо пева» и «Маратонци трче почасни круг». У првом филму, из мора крајње упечатљивих ликова издвојила бих улогу Неде Арнерић која је глумила младу. Млада је девојка која поред себе жели да има човека који ће јој пружити љубав, али и квалитетан живот. Удавши се за доста млађег мушкарца од себе, који је практично још увек незрело дете, друштво ову девојку не може окарактерисати као поштену и часну. Њено понашање и избор партнера се коси са системима вредности које нам разне друштвене институције намећу. Али, чак ни са тим својим дететом од мужа, млада није срећна. У моменту када јој се укаже боља прилика за емотивну везу, она се дистанцира од свог супруга. Тиме су све негативне црте њеног карактера у првом плану приказивања. На младу гледамо као на неодговорну, емотивно незрелу и лабилну личност. И ето нама још једног фаталног женског лика, способног да превари своју вољену особу ... У филму «Маратонци трче почасни круг», многи од нас памте лик Кристине. Кристину у потпуности можемо поистоветити са данашњим девојкама које би учиниле све како би постале славне, појавиле се на неком филму или телевизији. Таквих је сваког дана све више, а с обзиром да Кристина осликава девојку из периода када су у Србији почели да се популаризују биокопи и филмови, њу можемо сматрати једном од првих тзв. девојака у «успону». Иако је Кристина васпитана тако да буде «чедна» и да не пристаје ни на какве непристојне понуде, она ипак прихвата да игра по мало другачијим правилима. Одриче се будућег брака и макар привидног достојанства под утицајем прича о слави, звездама и мало слободнијем животу. Кристина је наивна и исувише верује људима, лако је поводљива, као и многе младе девојке данас. Да ли је можемо сматрати блудницом зато што је нага снимила сцене за неки филм? Многи конзервативни људи и дан данас немају позитивно мишљење о таквим стварима. Ви просудите сами ...

Сматрам да домаћи филмови имају изузетно квалитетне сценарије који причајући приче о малим обичним људима говоре помало о свима нама. Покушала сам да кроз неке карактеристичне филмове опишем како су жене приказане у њима. Углавном су стваране по неком већ утврђеном шаблону који је очигледно доносио позитивне резултате, али који је већ постао очигледан и препознатљив. У новије време, сусретала сам се и са мало другачијим приступом женским ликовима, али тих примера још увек је јако мало. На нама, који се бавимо филмом, је да то покушамо да изменимо ...