Kako su se snimali prvi filmovi?

Bez filma ne bismo mogli zamisliti život, naše slobodno vreme, vreme za razonodu, ali i nove pouke o životu.

Od prvih koraka do danas film je prešao vrlo značajan put. Zato ćemo početi od one najdalje tačke na horizontu. Počećemo strpljivo i sa uverenjem da nam svako saznanje može predstavljati razonodu i pouku, a da radoznalost koja postoji ne sme biti zloupotrebljena.

Kako je počelo? Kako je počelo to sa fabrikom snova? Kako su izgledali prvi dani filma? Kako se desilo da film postane nešto uzvišeno, lepo i privlačno za milione ljudi?

Da bismo odgovorili na sva ta pitanja potrebno je da krenemo od sebe i svoje želje da se uvek nešto novo doživi gledajući nove filmske predstave.

Danas nam neki filmovi koji su se tada snimali mogu izgledati smešno, iako su, kada su se prvi put prikazali, izazivali ushićenje, pa čak su se i ronile suze zbog onoga što se prikazivalo na platnu. Prošlost filma moramo da shvatimo kao nešto veličanstveno, zbog romantičnog oduševljenja onih koji su ga stvarali, jer su bili uvereni da rade za večnost.


PREDISTORIJA FILMA I PRVE FILMSKE LOKACIJE


Čovek je oduvek želeo da prikaže život oko sebe i da ga zabeleži svojim potomcima za uspomenu.

Izvesni oblici kulture pojavili su se već pre mlađeg paleolitskog doba, kada su ljudi počeli da igraju, recituju i pevaju. Slikarstvo i skulptura su jedini vizuelni dokazi ove kulture.

Neandertalski čovek je rado slikao po zidovima svojih pećina životinje koje je lovio i koje su njega lovile. Za njega su ove slike imale mističan karakter. On ih je slikao iz religioznih pobuda, iz želje da lov bude uspešniji. Pećinski čovek se, u svom estetskom razvoju, veoma brzo zadovoljio crtanjem statičkih figura. On je želeo da njegove slike budu žive, da se “ureže” pokret.

U pećini planine Altamira u Španiji životinje su naslikane u veoma intenzivnom pokretu. Pećinski umetnik je izvlačio veći broj linija da bi prikazao pokret jedne noge životinje, ili je crtao više nogu na jednom trupu. U Altamiri postoji slika divlje svinje sa osam nogu.

U pećinama Sahare pronađeni su crteži stari oko 6000 godina, koji prikazuju bizone u trku. Jedna životinja ima tri prednje noge, nacrtane u različitim fazama pokreta.

Na zidovima piramida, na faraonskim grobnicama mnogo je crteža kojima se pokušala dočarati iluzija neuhvatljivog pokreta.

U V veku pre nove ere u Kini se pojavljuju takozvane “kineske senke”. Između svetlosnog izvora (sveće ili buktinje) i belog platna ljudi su pokretima ruku i prstiju stvarali senke najrazličitijih oblika. Ovom tehnikom naziru se osnovni principi kinematografije: projekcija na platno i mogućnost masovne predstave.


ISTORIJA KINEMATOGRAFSKE TEHNIKE


Mnogobrojni pokušaji da se stvore uređaji za prikazivanje slika u pokretu postižu vidnije rezultate tek u prvoj polovini XIX veka. Engleski lekar Paris konstruisao je 1826. god. prvu spravu koja je stvarala optičku iluziju. Na jednoj strani kartonskog kruga nacrtana je ptica (a), a na drugoj kavez (b). Brzim okretanjem kotura stvara se optička iluzija ptice u kavezu.


Među prvim uređajima te vrste je Platoov fenakistiskop (1829). Tu jednostavnu spravu Plato je nazvao igračkom i sintezom pokreta koja vara vid. Fenakistiskop se sastoji od kotura stavljenog ispred ogledala. Na ivici kotura, jedan pored drugog su prorezi. Ako se na strani kotura, okrenutog ogledalu, između proreza postave odgovarajući crteži, na primer, klovna koji baca lopte, onda ćemo, gledajući kroz prorez u ogledalo, imati utisak njegovog kretanja.

Godine 1834. Horner je konstruisao zootrop (grčki: točak života). Ova sprava sastoji se od širokog cilindra na čijoj su ivici napravljeni mnogobrojni vertikalni prorezi. Ako se u cilindru postavi traka od hartije sa slikama (prema prorezima), koje predstavljaju faze bilo kakvog kretanja, gledalac će, pri okretanju cilindra, fiksirajući pogled kroz prorez, imati utisak stvarnog kretanja. «Predstavu» je prvi put moglo posmatrati više gledalaca.


Godina 1857. predstavlja prekretnicu u razvoju kinematografske tehnike. Foks Talbot pronalazi emulziju, a nešto kasnije i emulziju sa srebrobromidom. Talbot se smatra tvorcem današnjeg negativskog procesa.

Otkriće fotografije naročito je ubrzalo razvoj kinematografije. Javlja se potreba za fotografijom u pokretu.

Francuski astronom Žansen konstruiše fotografski revolver i snima Veneru koja se kreće pored Sunca (1874). Amerikanac Majbridž (1877) prvi je dobio fotografije ljudi i životinja u pokretu. Francuski fiziolog, profesor Mare konstruiše fotografsku pušku (1882) kojom snima let ptice. Mare je 1888. god. prvi konstruisao kameru kojom je mogao da snima pokret, a kasnije i prvu pokretnu kameru koja je mogla da se kreće napred i nazad.

Tako je poslednjih godina XIX veka bilo već postignuto mnogo u oblasti dobijanja «filmskih slika». Ali, tehnika projekcije bila je još uvek nerazvijena.

Godine 1891. Edison je patentirao novi pronalazak, kameru za snimanje, koju je nazvao kinetoskop. Ovom spravom znatno je unapređena tehnika za projektovanje.


Kamera je omogućila snimanje 40-60 snimaka u sekundi. Pojavljuje se prva filmska traka od celuloida, širine 35 mm, sa okruglim otvorima (perforacijama) na ivicama koje su služile za transport, pokretanje kroz kameru i projektor.

Pronalaskom celuloidne trake ubrzan je razvoj filma. Najveći nedostatak kinetoskopa bio je u tome što je predstavu mogla da gleda samo jedna osoba. Edison je bio protiv projekcije na platno, misleći da će time umanjiti svoje prihode. Smatrao je da će se ljudi brzo zadovoljiti filmom čim budu videli projekciju na platnu i kada upoznaju njegovu tajnu.

Vlasnici fabrike foto-materijala u Lionu, Ogist i Luj Limijer, usavršili su Marejevu kameru i kinetoskop Edisona. Do tada nijedan od konstruisanih aparata nije imao potpuno rešeno pitanje isprekidanog kretanja trake. Primena grajfer-sistema Luja Limijera bila je revolucionarna. Ovo idealno rešenje ni do danas nije oboreno. Traka se zaustavlja pred objektivom svega 1/16 sekunde, a vreme ekspozicije veoma je precizno za svaku sličicu. Isti uređaj je služio i za projekciju filma i dobio naziv – kinematograf.

NOVA EPOHA FILMA


Sa pojavom braće Limijer počinje nova epoha u stvaranju filma, a samim tim i početak novih filmskih lokacija. Njihovi prvi filmovi nose naslove: “Izlazak radnika iz fabrike” (1895. god.), “Ulazak voza u stanicu Ciota”, “Jedna ulica u Lionu”, “Kupanje u moru”, “Ručak”. Filmovi su snimani u prirodnom okruženju: na ulici, na stanici, na moru, u kafani …

Sa pojavom Čarli Čaplina, stvoren je lik skitnice Šarla. Kao glumac putujuće grupe, još od rane mladosti Čaplin se pojavljuje pred publikom periferijskih četvrti. Nastaje žanr komedije u kojima je humor socijalno obojen. Skitnica Šarlo pojavljuje se u ulogama lutalice, nezaposlenog, slikara, muzičara, vojnika, noćnog čuvara, vratara, boksera, robijaša, policajca, grofa, prosjaka, filmskog radnika, pijanice, klovna i kopača zlata. Čaplinov heroj spavao je čas pod mostom, čas u nekoj jazbini, čistio je ulice, stajao kraj konvejera u velikoj fabrici, sedeo sa puškom u rovu za vreme rata. Veliki filmski genije Čaplin govorio je da se najbolji filmovi prave od komada života, pa samim tim zato su mu i lokacije za snimanje bile iz njegovog okruženja.

Abel Gans tvorac je nemog filma “Točak“ (1922. god.). U ovom filmu pejzaži se izmenjuju sa slikama ljudi, poluga, točkova, instrumenata, pare i dima, ritam se ubrzava, lokomotiva pada u ponor, uzbuđenje gledalaca raste, pred njihovim očima se odigrava katastrofa. Ritam filma i bujica slika izazivaju snažnu reakciju gledalaca.

Sa pojavom zvučnog filma, stvara se mogućnost za pojavom velikog broja novih žanrova, pa samim tim i novih filmskih lokacija. Uspesi brodvejskih varijetea privukli su pažnju i u Holivud dolaze najbolji koreografi, igrači i pevači. Stvara se jedan dinamičan i zabavan žanr, sa pokretnim pozornicama, raskošnim dekorima i kostimima, defileji lepih devojaka, dobrih pevača i igrača.

Džon Ford i Hauard Hoks jedni su od najoriginalnijih reditelja Holivuda. Oni su tvorci avanturističkih filmova, vesterna, gangsterskih i policijskih filmova. Filmovi obiluju veličanstvenim pejzažima, napetom atmosferom, brutalnim scenama i izvanrednom karakterizacijom likova. Lokacije ovih filmova su američki Divlji Zapad i veliki američki gradovi.

Nešto za kraj....

Još od tog davnog 6. juna 1896. god. kada je kod nas prikazana prva filmska projekcija u kafani “Zlatni krst” na Terazijama, naša kinematografija se razvijala u zavisnosti od prilika koje su bile u našoj zemlji. Danas, posle više od 100 godina od te prve projekcije, možemo slobodno reći da je naša kinematografija bogata. Za sobom ima dosta dobrih filmova, uspešnih režisera, glumaca, montažera, kamermana i scenarista, kao i svih ostalih ljudi koji su svojim radom unapredili svet filma. Naši filmovi su životni, poučni i kod većine njih možemo da pronađemo neku situaciju iz našeg svakodnevnog života.

Potrebno je puno truda i rada mnogih ljudi da bi se došlo do raelizacije jednog filmskog projekta. Izbor odgovarajućih lokacija za snimanje jedno je od ključnih zadataka prilikom stvaranja filma. Međutim, kada biste pitali bilo kog režisera koja je dobra filmska lokacija većina će vam odgovoriti: svaka! Svaka lokacija u sebi sadrži skrivenu lepotu, a na nama je samo da je iskoristimo na pravi način.

Film je za mene idealna umetnost. Umetnost koja objedinjuje sve sfere života – književnost, istoriju, sport … Film je nešto što se svakodnevno menja i razvija, nešto zanimljivo, dinamično i nepredvidivo, nešto što može u trenutku da vas rasplače i oduševi …

A magija počinje od samo jedne reči …


“Akcija” !